Уподобљавање

Да ли си приметио
Да кад неко не може да те задобије
Користи увек страх, силу и уцену
Да те превари и контролише?
Јер мисли
Јер умишља да зна
Да је то мера љубави
Која је твом кавезу слобода
А да моћ само њему припада.
И да те он толико воли
Као дете играчку или ћебе
Да не допушта ништа
У чему би ти заиста спознао
Љубав и слободу
Осим да те веже уз себе
Да у њега гледаш
Као једину солуцију остварења
И да си без њега нико
Јер само љубав према њему припада
А да ти сам по себи
Не вредиш ништа
Чак и када волиш више
Јер не волиш као што воли други
И све што се у њему догађа.
И сад кад си ушао
У ово познање умоболних,
Узми захвали се свим дистанцама
Које је Бог само привидно поставио
Не као отуђење већ као мост
Који не прекида додир
Али којим се мора проћи
Под твоја стопала.
Да би знао и поштовао
Колико ти је љубави и слободе дато
Да и када ти је тешко
Заправо не пропадаш,
Него изнова пресађујеш себе
На увек истом темељу
Да би када једном будеш дошао кући
И свим небеским именима
Ако се нађеш уписан
Колико ти је било добро
Кроз све пустоловине и страдања проћи
Не би ли дошао до здравља новокости
У којима Сам Бог живи
А никога у Себе, нити у своје ране
гура и тера
Да Му против своје воље личи…

Не боли када те убија онај који те не воли, јер према мери његове мржње ништа на њему није остало ни да се воли. Он већ болује од мржње којом себе мучи, те је мада нелогично ипак следствено да те истом силом која се у њему налази прождире до костију.
И ту кајања нема осим ако се временом не покаже другачије.

Не боли ни када те убија онај који те воли, јер према мери своје подвојености или присиле чини над тобом оно што иначе не воли. Он би можда хтео други сценарио, али је слаб или натеран од неког другог да чини оно што не би чинио никако у неким другим околностима.
И ту је кајање неминовно ако је бар мало колебљивости од добра остало у човеку.

Боли када те убија онај који те не воли а кога ти волиш, јер би све учинио не да се он нађе на твом месту као што чине осветници, него да свом разуму дође да увиди шта чини и колико је добро када се обе стране воле истом силом синхронизације. Као када би онај кога волиш весело свирао ножевима за твоју сахрану.
И ту нема позива ни на кајање, ни на истрајавање у злу, већ остаје само оно распето Христово трпљење: „Опрости им јер Не знају шта раде…“

А шта ако је кроз мој велики пад
Бог имао унапред други план за који нисам знао?
Шта ако је један велики грех са моје стране
спасио од још већег зла који нисам слутио
ни да ће бити урађен?
Шта ако је тај пакао од живота
који сам у једном трену слободно изабрао
успео да ме ослободи од већег ужаса
у будућности коју нисам схватао?
Шта ако сам заузврат добио живот
који није по мојој вољи
само да би ме Бог још више ојачао?
Шта ако сам изгубио много
да бих још присније стекао све
градећи се из новог темеља?
Не показује ли се на тај начин
Божија Промисао и План?
Не види ли се парадокс да и највећи грех
Бог може претворити
у још већи загрљај човека?…
Све ће Господ  учинити и на чудо још већу благодат додати
докле год човек не губи веру
и не љуби пакао више од Бога ..

Можда ћу једном почети да дишем
када будем био спреман да опозовем
сва моја лудила…
Дотад још имам учити како се то постаје човек
када у твојој близини не постоји ништа више
него мало замагљене врлине
која те последњим дахом призива
на смирај покајања далеко од изговора.
Сахраним ли сваку смрт која имитира светињу живота
знаћу да сам почео да пуштам корен тамо
где небески капилари прослављају сваког човека
у сенци Божијег Духа где нико не замире
пред престолима љубави.
Јер је Божија Реч вреднија од сваког злата.
Јер је Божије Присуство мера утехе сваком погледу
Који у подножју сваког човека
На дну сваког даха
Жели да види бар мало искреног
Пријатеља и брата…

Пуно повређених душа лута
тражећи решења за поштовање према себи
на потпуно погрешној адреси улице…
Ране пролазе, али ожиљци остају…
Пуно душа мисли да је самоћа решење,
друге душе мисле да је управо она проблем…
Није добро ни бежати међу људе по сваку цену,
још мање презирати свако лице другог
јер на наше наличје не личи…
Некима су обавезе сав збир постојања,
некоме лењост потрага за блаженством
или агонијом…
За свако разочарење које нам је сломило дух
треба знати да никада
апсолутно никада није одговорна
само једна страна…
Суштина је да када свака борба прође
да није више важно
ко је победник а ко губитник
ако иза себе увек оставља
раздор, пустош и сабрање мртвих.
Јер докле год љубав и праштање
макар и са даљине
не постане стална оријентација –
нико неће пољубити спокој душе,
нити ухватити Божији загрљај
којим је Он умирући на крсту
обухватио заувек сваког човека
да никада не остане сам,
нити роб свога лутања…

Неки наши планови и жеље се можда не одвијају жељеном брзином, па чак ни очекиваним исходима, али је сигурно да упорност којом желимо неки циљ да достигнемо, ако циљ није бесмислен и зловољан, неће окаснити само ако задржимо један курс који ће се првенствено темељити на Христу и нашој безазлености. Битно је да нико од наше руке не настрада а пут ће нас свакако чекати…

Заробљен својим тајним боловањем
Већ годинама немам слободу од пар стотина духа у пречнику.
Неки то зову комфорном зоном
Ја је зовем паклом за који те нико не пита
Да ли те природа тела негде
Или бахатост људска ограничава и повређује.
Тако и о мислима исповедам
Тим верним пиранама сваке нехуманости
Које нападају човека као лешинари
Немајући милост ни пред отпором,
ни пред молитвама.
Жива смрт се једе сваког дана!
За доручак, ручак, вечеру!
И кад то кажем
Нисам сахрањен, ни тужан
Стојим иза снопа од зида и суровог пречника
Јер, и даље се ругам свим депресијама
У име Бога, у име слободе која не брине
Где је била јуче, где била данас
А где ће сутра себе да простире.
Јер, док јој је Христос база
Нема тог зла које ће у омчи Љубави
Моћи да се лажима и болом опире.

Звук, и у њему неодјек…
Људи…
срча непознатог…
Руке…
додир сечива који прождире загонетку…
Мирис прошлости  опет милује праменове упитаности…
Сам сам…у свима…и ни са ким…
Сваки човек је страница недоказивог…
Свако је битан и свако себи драма и пакао
тамо где хармонија тражи
само своје огледало…
Славу траже само наивни играчи рулета таштине…
Све је то непотребно…
Само треба просути поглед девице тамо
где лаж није нашла своју
пожуду и сенку
ако љубав војује свуда
где зло није нашло своје уточиште…
Испрати сенке пролазног
па иди у вечни сан
где сујете и смрти неће никад бити…

Да не заборавим принос захвалности
Оним што јесам сваким недостајањем
Када сам дане провео гутајући непорециви камен
Испијајући пољубац бесмисла
До хируршке прецизности на свакој кости.
И не нађох у себи жара да барем тиња
Нити се потрудих да нађем сапутника који би пријатељством да влада.
Не, све је било живо нестајање!
Све што јесам и знам неко безоблично надвијање
Над страхом, кривицом и осветом
Тежак себи сваким кораком и дахом,
Као да је повраћање душе
Све што разумем.
А онда, ни због чега знам
Или можда ошинут молитвом непознатог странца што циља са даљине
Данас обретох милост
Данас нестало је све!
И ја пољубих поноре као онај којег подиже нада
Што се магновењем дрзну
Да у мени подигне човека
А усред њега стуб којем не умире име
И натпис над светим ветром:
Када опет будеш помрачен
Не заборави да упалиш светло!…

Када сви падну – ти устани.
Када сви посумњају – ти поверуј.
Када сви ослабе – ти ојачај.
Када сви умру – ти оживи.
Када сви прекину – ти започни.
Када сви стану – ти продужи.
Када сви увену – ти процветај.
Када сви застране – ти просветли.
Када сви осиромаше – ти обогати.
Када сви заропћу – ти заблагодари.
Када сви зажале – ти развесели.
Када сви осуде – ти помилуј.
Када сви заратују – ти умири.
Када сви побегну – ти остани.
Када сви украду – ти поврати.
Када сви омрзну – ти заволи.
Када сви очајавају – ти утеши.

И бићеш светлост свету и назваћеш се сином Свевишњега…

АЛИ:

Ако ти немаш веру – нико те не може исцелити.
Ако ти немаш љубав – нико ти не може помоћи.
Ако ти немаш наду – нико те не може утешити.  

Благодат је дата али од тебе зависи…