|
|
| CARVIEW |
Ja sam kreator sopstvene stvarnosti. Moj um je instrument kojim kreiram.
Ali, moj um ide uvek nekoliko koraka ispred mene, gradeći potencijalne mogućnosti buduće realnosti. Kao sluga, kao verni lovački pas, uvek je ispred mene i njuška za novom lovinom, za novim isksutvom i novim uzbuđenjem.
Verujem svom slugi – umu, uvek do sada mi je donosio kvalitetnu lovinu ili kvalitetne plodove, pa mu tako verujem i kada mi nudi obećanja i mogućnosti boljitka. On samo nanjuši dobar ulov i ja svu svoju snagu i stremljenje usmerim ka obećanom. Usmerim svoju nameru ka obećanom uživanju.
Tako se grade kule od snova.
A kada se sruše, jer nikada nisu imale realnu osnovu, nikada se ne setim da pravog krivca uhvatim „za grlo“, već krivca tražim u spoljašnjim okolnostima ili drugim ljudima… Božjoj volji… karmi… sasvim svejedno. Um, kao glavni krivac, nastavlja da mi donosi nova obećanja i ja mu i dalje verujem…. nastavljajući da gradim kulu od snova na nepostojećim temeljima…
Susrećemo jedni druge i jako nam je važno da uspostavimo međusobni odnos. Prirode odnosa mogu biti razne, od simpatije do fascinacije, a ono što pokušavamo da stvorimo je dobar odnos. Odnos protkan ljubavlju bilo kog intenziteta.
Reč koja definiše prirodu odnosa je – razumevanje.
„Razumem te“… reč koja otvara svest sagovornika, koja mu daje odobravanje i ohrabrenje za nastavljanje komunikacije, rečima ili ličnom energijom, svejedno.
Razumevanje je proces spoznavanja stvarnosti oko nas. Naše lično razumevanje uvek je bazirano na ličnom viđenju stvarnosti. Određena reč nosi određeno značenje, određena situacija nosi određenu ličnu reakciju. Sve to možemo zahvaljujući svesti koju imamo, razumu koji je fokusirana lična svest.
Sve se prelama kroz lično viđenje.
Da li se zaista razumemo, ma koliko verovali u to?
Uzburkalo se, uzrujalo, uznemirilo… a meni ne preostaje ništa drugo do li da posmatram. Bez objektivnog uzroka ono suštastveno bi da se pokrene, da se ispolji.
Kad se pojavi nemir tragam za načinom da ga smirim. Kada sam smirena dosađujem se u besmislu vapeći za nemirom. I tako… iz ciklusa u ciklus.
Ne opiri se
Stvarnost je sasvim lična stvar. Zasniva se na ličnom uverenju i što je uverenje čvršće to je i stvarnost stvarnija.
Svet koji vidimo jednostavno je odraz naših ličnih verovanja. Ona često nisu saglasna jedno s drugim, no svako verovanje ima svoju sopstvenu istinitost kada se razmatra samo za sebe, a retko kada čovek preispita sva svoja verovanja da bi odbacio nesaglasna i postigao harmoniju sam sa sobom.
Kada mislimo da se razumemo među sobom, to jednostavno znači da imamo približno istu sliku stvarnosti, ne znači da isto doživljavamo neku stvar ili događaj. Tek se ovlaš dodirujemo verovanjem, kao mehurići od sapunice. Možemo da se vidimo ali ne možemo da znamo unutrašnjost onog drugog. Samo je možemo naslutiti, ponovo na podlozii naših ličnih uverenja.
Apsolutna stvarnost lišena je bilo kakvih zabluda, svedena je na činjenice, ali onda nestaje emotivni doživljaj koji daje punoću stvarnosti koju imamo, bilo ona lepa ili ružna. Uživanje u osećaju emotivne ispunjenosti, pozitivne ili negativne – svejedno, dozvoljava sklad nesaglasja koji sačinjava svakodnevnicu. Osećaji nam daju utisak ličnog postojanja, lične stvarnosti i njene neprikosnovenosti.
Dodirujemo se ličnim utiscima o stvarnosti kao mehurići od sapunice koji se prelivaju na svetlosti.
]]>
Skoro da na svetu nema čoveka koji laž ne doživljava kao ličnu uvredu. Svi traže istinu. A mogu li da je pronađu?
Postoji li apsolutna istina ili ona zavisi od našeg ličnog shvatanja i prihvatanja stvarnosti?
Svako ko traži istinu neka se prvo zapita može li da podnese njenu težinu.
]]>
Imamo nepresušnu potrebu za darivanjem sebe drugima u bilo kom obliku. Iza spoljašnje forme naučenog ljubaznog krije se istinska potreba za otelotvorenjem jastva koje se ogleda i preliva raznolikom potrebom za iskazivanjem. I uvek je taj neko, taj drugi, pokretač samim svojim postojanjem. Osećamo potrebu da zablistamo unutrašnjim sjajem, da se prikažemo u svoj svojoj blistavosti. I nema ničeg lošeg u tome, sve dok to lično prikazivanje ne postane samo sebi cilj, dok druga osoba ne postane bezlična publika od koje se očekuju povremeni aplauzi.
Blistavost, kada je obostrana i uzajamna, donosi osećaj ushićenja i čiste radosti koja nema povoda. Svi izvori inspiracije pretvaraju se u vrcave vodopade, u dragulj sa bezbroj faceta.
Greh nastupa kada se ovaj osećaj proglasi za zaljubljenost, kada se svede u suvoparne okvire razuma. Kada davanje postane trgovanje, kada konvencije preuzmu vođstvo i kada lovac postane plen.
Greh nastaje kada darivanje postane prinuda.
]]>
Osećamo se strašno odvojeni jedni od drugih i grčevito pokušavamo da sopstveni osećaj praznine ispunimo tuđim prisustvom. Valjda taj osećaj nedovoljnosti potiče od trenutka presecanja pupčane vrpce, jer već od tog trenutka neumoljivo grabimo tuđu pažnju i ljubav.
Mimikrija različitosti navodi nas na kitnjasto ispoljavanje onoga što smatramo sopstvenom suštinom, a što je ipak samo spoljašnja forma naučenog ponašanja. Skloni smo da, kao ptice pevačice, jednu te istu pesmu prezentujemo na beskrajan broj načina, jer smo otkrili metod „kako biti zanimljiv i privlačan“, kako biti primećen i prihvaćen.
Ipak, rađamo se i umiremo sami, bez obzira na to što nas nečija ruka i dočekuje i ispraća iz ovog postojanja. Praznina ostaje naše prirodno stanje postojanja.
]]>
Moja suština je centar. Moj osećaj postojanja postavlja me u središnju tačku. Sve od mene počinje i sve se u meni završava. Ja sam režiser i glavni glumac na životnoj sceni. Svi vi ste u mojoj ulozi, neki imaju glavne uloge u mom životu, neki sporedne, ali svakome od vas ja dajem dozvolu za postojanje. Postojanje u mom životu.
Ja biram ovaj život i zato me nemojte žaliti. Čak i kada sve izgleda kao dosada i jad, ovo je moje iskustvo, ono koje mi je potrebno da spoznam sopstvo.
A sopstvo je u centru. Crno. Nije to crno kao žalost, niti crno kao negativnost. To je jednostavno crno kao boja koja je zadržala sve boje u sebi. Kad oslobodim sebe u isijavanju možeš videti dugine boje mog postojanja. Ali, ne zavaravaj se značajem mog postojanja. Ja sam samo glumac na tvojoj životnoj sceni. I ovo isijavanje je samo u tvoju svrhu.
]]>
Prirodna odlika uma je kretanje misli koje ga oblikuju. Um koji posmatra samog sebe može uočiti ciklična kretanja. Svaka misao se vrti oko odredjenog centra, s tim što svaka pojedinačna misao može biti pojedinačni centar oko koje će se vrteti neke druge misli.
Um je neprekidna napetost, iščekivanje sledećeg, dualnost koja se ogleda u samoj sebi. On neprekidno traži smisao, teži ucelovljenju, teži središnoj tački u kojoj je mir. Ali mir je mesto tišine, mesto u kome nema rojevitih misli, mir je pauza izmedju dve misli.
Um mislima traži mir, nemirom pokušava da stvori mir a onda je zbunjen samim sobom pa se okreće tudjim mislima, čitajući tudje napisane reči pokušava da pronikne u tajnu sopstva.
]]>