Jedna od veoma tajnovitih šklola bila je svoj deci verovatno prva zanimljiva audo-vizuelna forma – reklame. Gledaš prave, za razliku od crtanih ljudi, brze, kratke, ciljane poruke, brze dijaloge, neretko duhovite… I upijaš. Ne shvatajući, počneš i da učiš: šta se reklamira, gde se pravi to što se reklamira… I možeš da nabrojiš, ako ti treba. Znanje se sleže, opet hteli mi to ili ne. I ušuškava se negde u glavi. I čeka da bude “uvedeno u igru”. Danas znam mnoge klince koji bi me pitali: “A za šta nam ovo treba?” (misleći, valjda, da sa tako malo godina već “osećaju besmisao nepotrebnog znanja”). Ne dozovljavam takva pitanja, kad je znanje u pitanju. Ne postoje nepotrebna znanja. Ja sam porastao sa ovom, hajmo reći – doktrinom.

Kao neko ko je učio i iz reklama, kao neko ko je, u međuvremenu, odrastao i sa saznanjem da nam TV i te kako kreira i ponašanje i jezik i pogled na svet, gledam današnje reklame. Da vidim ima li danas te edukatiuvne crte, koja se ispostavila kao postojeća kad sam ja bio klinac. Ne samo zbog činjenice da bi, da sam bio vredan, danas bio ogrezao u roditeljstvu, već i zato što i ja vršim jedan vid edukacije klinaca. Kod jedne reklame sam se žestoko usprotivio, negodovao gde god nisam sam i gde negodovanje ne bi bilo “sebi u bradu” zbog onoga što sam čuo. Zaista – prešla voda preko poda.

To je ona reklama u kojoj gospodin radi domaći sa sinom, a mali ga pita za pomoć: ako jedan primerak robe košta ovoliko novaca, koliko košta druga količina iste robe? Dečak daje pravi odgovor, ali otac ga ispravi logikom koja nije matematička, već trgovačka – kupi se više robe, jer za veću količinu, cena po jedinici robe je manja. Povrh svega, reklama se završava rečenicom začuđenog oca: “Ko vam sastavlja te zadatke?”

Reklama, osim poruke da se za više komada plaća manja cena po jednom komadu, sve ostalo što je poručila je u najmanju ruku sramota. Ne bih smeo da zamislim nijednog od klinaca koje znam da iz ove reklame izvuče pouke. I da se, na kraju, zapita: “Pa, da li ovi moji nastavnici išta znaju?!” Vođen, naravno, očevim čuđenjem u reklami. A kako deca i da ne pitaju, kad im “nekonvencionalno obrazovanje”, koje je nekada takođe bilo neupitne istinitosti, kaže da su im nastavnici u najmanju ruku čudni?!

“Znaju deca šta je šala – ne preteruj!” U redu je šala. I neka bude da deca znaju, ali ovde je pitanje: “Na šta sve ložimo?” Šta je to što smo spremniu da bacimo u vatru da bi gorela (šta da stasvimo u reklamu da bi donela profit)? Pa, ne baca se baš sve. Ako nema edukativnu crtu – jer ne mora da ima – reklama ne sme da se podsmeva znanju.

To je nekad izgledalo ovako:

Svi mi đaci bismo voleli da nešto “ne moramo da učimo”. Da smo već naučili negde, pa da odmaramo dok drugi uče, ili da se pravimo važni kako to mi već znamo (u školi si, ipak, “najveći baja” kad nešto znaš što drugi ne znaju). Kad sam bio osmi osnovne, bila je, iz geografije, oblast “Industrija Jugoslavije”. Gde se šta proizvodi. “Ovo ima sve da znam – neću morati da učim”. I zaista, sve sam znao: “Zlatara Majdanpek”, “Zlatarna Celje”, “Merima” Kruševac, “Flora” Bečej… Gradivo je, naravno, naučeno gledajući reklame. I to da je učeno – učeno nije. Nego se nakupljalo. Kao kad kisneš, pa upijaš vodu – upijaš je jer si na kiši, a ne zato što tako hoćeš. Danas bi neko, kome se ovo što pišem ne sviđa, pitao: “A šta ti danas od svega toga radi?” Pa, nije bitno radi li danas ili ne – ono što jeste bitno je znanje koje je skupljeno na način na koji je skupljeno, što je poslužilo kad je trebalo da posluži. Što je bilo relevantno. Što nije moralo da ide pred “Sud istinitosti”. A i nije tema radi li ili ne, nego tako… Ljudi kad se sa nečim ne slažu, ne biraju način da oponiraju, skrenu temu, sapletu govornika… A svestan sam koliko je sfera života vezano baš za reklamu. 

Zamišljam sebe da sam u osnovačko-srednjoškolskom uzrastu u ovakvom vremenu. Malom detetu, detetu u procesu učenja, ne smete dirati logiku. Njeno formiranje. Logika je kao dubak za bebe – konstrukcija za buduće rezonovanje. I ne postoji izuzetak koji će dati dopuštenje da se pita: “Ko vam sastavlja te zadatke?” Meni se “izuzeci koji potvrđuju pravilo” nešto baš ne sviđaju mnogo. Posebno zbog činjenice da svako pomeranje od ustanovljenog pravila možete krstiti “izuzetkom bez koga pravilo ne bi moglo da postoji”. Ja sam osetljiv na “iskakanja iz koloseka”. Na: “to je ovako, ali u određenim slučajevima…”

Naravno, život nas izvežba na iskakanja, ali da li mora da nas nauči i tome da oni koji nas uče ponekad to ne rade kako treba? Ne treba. Nije sve za tržnicu.

Jedan od glavnih junaka ove priče nikad nije seo za računar. Ni ušao na internet. Slabo da ima i osećaj koliko bi toga mogao da pronađe što ga interesuje. Dođe ponekad, zatraži nešto, ali da mu ja pronađem. Ipak, u ključnim trenucima, bio je tu da pomogne da sistem funkcioniše. Ovo je priča o jednom od tih trenutaka.

************

Uvod

Ortak je imao školskog druga koga su uglavnom zezali. Jedna od situacija bila je kad ih je lik stavio u tek kupljena kola i vozio kola da isproba (u društvu je lepše). U jednom trenutku je podigao prst kao znak – “Tišina”. “Ćuti, slušam rad motora”.

I ja slušam…

Rekoh već negde i u web prostoru – a u realnom milion puta – mogu da isklikćem Boga Oca, ali da “zabijem šrafciger u kantu” – ne bih, ako baš ne moram. I kad god sam to uradio, neko je morao da dovršava. Ili da popravlja.

Volim, dakle, klik, pa i kucanje komandi, gde mora. Klikćem danju – klikćem noću. Danima, po okeanima… Tako klikćući sam pronašao i program koji čita bitne napone i temperature vitalnih delova kompjutera, čak i broj obrtaja kulera. Program, povrh svega, da “opisnu ocenu” izmerenog: “normalna vrednost”, “visoka vrednost”, “kritična vrednost”. U meni, naravno, takođe spava školski iz uvoda. Zato sam svaki čas otvarao taj program. I biće da važi ono (opet mogu da kažem za sebe) – što više proveravaš, život će ti se sa većom verovatnoćom narugati čim dobije priliku – kiksnućeš tamo gde si najviše proveravao. Ljudi kao ja, odbranili bi se rečima: “E, a da nisam proverio…” Taj zamišljeni dijalog bio bi vrzino kolo.

Da, proveravao sam s vremena na vreme. Izmerene veličine su u jednom trenutku postale kritične. I temperatura na grafičkoj kartici i na procesoru pretile su da preseku vrpcu na cilju od koga se  trudi bivati što dalje.. Ne smem da pominjem te cifre. Moralo je da se reaguje, inače ode procesor. Činilo mi se da mi po mozgu prže ti Celzjusi. 

“Treba da kupiš srebrnu, ili silikonsku pastu”. To je bio samo korak. Korak koji sam već znao. I radio (opet neko drugi umesto mene). Druga tačke je već bila problem – kako staviti tu pastu na potrebno mesto? Nije tu bilo vremena za kukumavke tipa: “Pa, skoro sam…” Dobro, onda nemoj, ali ode procesor. Mini “istraga” je utvrdila da je bolje kupiti silikonsku nego srebrnu pastu. Postupio.

Saveti i priče kako sprovesti slabo su pomogli. Mršavo je to za nekog kao ja. Mada sam se oko softvera trudio da se što više osamostalim (decu vaspitavajte pričom o tvrdoglavosti na mom primeru), nije mi se dalo da čačkam šrafcigerom po kanti. I nije mi se smarao neko pitanjima. I zato sam opet potražio pomoć YouTUBE-a. Kako zameniti pastu na procesoru?

Priprema

Našao sam klip na YouTUBE i krenuo da ga proučavam. Ideja je bila da što bolje proučim kako se radi, a da onda nekome ko je doktor majstorskih nauka poverim da to uradi, a ja da govorim: sad ovo, sad ovo. Od čoveka na čiju ideju sam dobio prvi kompjuter, boljeg kandidata za ovaj posao ne možete pronaći. Dobio je posao na tenderu na kome drugog ponuđača nije bilo. Jer bio bi višak. I jer je poverenje za mene najjača reč.

Studirao sam klip. Niije mi bio dosta jedan, nego da vidimo šta kaže više njih. Srećom, što bi u matematici rekli, klipovi su konvergirali prema skupu nekoliko zajedničkih detalja. I tako pripremljen “iz više udžbenika”, koraka “složenih” u stabilnu, logičnu celinu, dao sams se na posao “poslovođe”. 

Poslovođa

Ni sam nisam mogao da znam “kako će mašina da se ponaša” pre nego što sam počeo da je sklapam. Ta mašina sam bio ja u ulozi vođe posla. I začudo, ponašao sam se kao kompilacija svih YT klipova koje sam na ovu temu pogledao: šta ne raditi ni slučajno, kakvu “šaru” pastom napraviti, premazivati ili samo napraviti figuru, koju figuru, gde…

Učitelj me već naučio. Nisam se ponašao kao da to znam od rođenja. Bio sam samo siguran u svaki svoj korak. U svaku stvar koju sam rekao da mor da se uradi. Jer to su koraci o kojima treba da brine onaj ko vodi posao.

Učitelj YouTUBE se pokazao dobro, jer je moja učenička ruka u ulozi koordinatora bila sigurna. Ruka izvršioca je bila na visini zadatka. YouTUBE je, tako, dobro preneo znanje. I sačuvao plamen koji ne sme da se ugasi.

Pre, ni sam više ne znam koliko vremena, ali s obzirom na to koliko mi se urezalo u život, mogu reći i pre neki dan (iako je bilo pre nekoliko pari meseci) – razgovarao sam sa jednim od braće. Reč po reč i reče brat kako sve u kući od majstorluka radi sam, a naučio je gledajući klipove na YouTUBE. Rekao je to između jednog tornada u mom životu i jednog, što bi veliki Džoni Štulić rekao, “prakticiranja” jedne moje životne devizte: “Samo lud i glup čovek gazi svoje životno iskustvo”. 

Prva lekcija

U tekstu “Spašeno u pevodu” napisao sam kako sam nehotice promenio jezik jednog uređaja (multifunkcijskog štampača) na nepoznati jezik (finski, koji je bio uz hrvatski, pa omakao prst). Štampač sam kupio iz dva razloga: poverenje u brend i onoga  o čemu linux korisnici posebno moraju da vode računa – ima li za uređaj linux-drajvera. Brend je, neću lagati, imao najveći procenat udela u odluci da ne bude neki drugi. Iako mi je nuđen neki za koji u životu do tad nisam čuo. A nudio je čovek koji je radio na linux-u takođe. Međutim – “to nije neki brend” (ali, radi, Sizife i to za masovnije štampanje nego što ćeš ti ikada raditi) . Ma, neću. 

Ovaj koji sam izabrao je imao drajvere za linuks – štaviše, na sajtu prodavca je bio link sa drajverima. Vodio je na sajt proizvođača

U linux-u je instalacija “na klik” Božja milost, ali ne i obaveza, Uglavnom se spremite da kucate u terminalu. Ovde je bilo na klik. Ali – hladan tuš je nastupio kad sam ustanovio da na uređaju ne radi skener. Štampač štampa, ali skener neće!  Prekopao sam “sedam intereneta” u potrazi za drajverima i za skener, ali – ništa. Tačka u kojoj sam rešio da odustanem bila je kad sam na forumu mog linux-a postavio pitanje na koje mi je odgovoreno – nema za skener. Samo za štampač! iako razvijaoci softvera (ili na srpskom: softver diveoperi) rade na… (“a možete i sami da napišete drajvere” – ma, važi!). Bilo je jasno da ću uređaj morati da vratim, jer ne radi sve ono što je na sajtu pisalo da radi. 

U redu – uzeo sam drugi. Ovog puta, poslušao sam  savet. I brend i model. Brend je takođe zvučno ime. I nije bio “3-u-1”, već samo štampač. Podrška za linux – čitav tim. Odlično! Moj štampač na njihovom popisu. Savršeno. Povežem štampač. Instaliran. On odštampa prvu stranicu (test stranicu), ja odštampam još nekoliko za probu i zadovoljan isključio računar. Sutradan, kod drugog, dakle, uključenja sistema (štampač + računar) – štampač ćuti. – Zašto, kako – dragi Bog zna. Gledam odštampane stranice pored sebe – nisam lud (poslednji stadijum iznerviranosti) odštampao je juće. Reinstaliram ponovo – radi. Sutradaan – opet neće. 

I dakle – dobro. Pošto sam sa prethodnim, vraćenim štampačem napravio prilično buke, a sebe rešio pola tone živaca, sad sam ćutao. Kad treba da se odštampa nešto, jednostavno ponovo instaliram i odštampam. 

“Reka san ne može!”

Ali, tako ne radi nešto što je ispravno. Naročito ako je novo i ispravno. Pošto svaki čovek želi da mu nova stvar radi bez greške i mangupskih dosetki, krenuo sam  u guglanje. 

Milion načina za instaliranje štampača u linux. Nije loš učinak prikupljanja, ali uglavnom beskoristan. Moj problem zašto se gubi instalacija nije rešen. 

Dobro, da li je moguće da “nema za Rajka kapa”? Pa ne prikljulčujerm štampač na “Juga 45”, a ni na “Spejs šatl”, pa da mora doktorska studija i laboratoprijskki uslovi. 

Mora! Treba! Neophodno je! Nisam mogao da se pomirim. Veoma vredno sam guglao. Saznao da moj štampač ima tzv “Smart install” mod koji radi samo u Windowsu – još ne otpakiješ štampač (o povezivanju da i ne govorim), a on već instaliran. Ali – to radi u Windowsu. U linuxu neće. Zato ga valja isključitičiti, jer blokira instalaciju u linuxu. Kaže internet (moja baba je nekad imala običaj da kaže: “Čula na radiju” i da to bude “Amin”). 

Pa, dobro, ne mora “pametno” može i “čekićem i šrafcigerom”. Samo da radi. Kaže dalje guglanje da taj “Smart install” mora da se isključi u štampaču, da bi se odblokirao za druge operativne sisteme.

Kako? Još jednom sam se osetio kao Nušić kad ih je profesor geografije, objašnjavajući primer zašto je Zemlje lopta, pitao: “Deco, jeste li nekad videli more?”, a kad oni kažu “Nismo”, on im odgovori. “Odlično – zamislite onda more”. Tako sma ja moroa da zamišljam kako se to radi. Guglanje je iscrpljeno.

Nemajući više ni ideja ni izvora, setim se da pomoć potražim na YouTUBE-u. Treba vam “Windows” da na njega priključite štampač, pa da, pomoću instalacionog diska, koji radi samo u “Windows”-u, isključito pomenutu “alatku” u štampaču. Pokazali kako se to radi. Ja u ovom svom kompjuteru nisam imao Windows nikad. Kako onda winsows? 

Pobeda/

Sreća je htela da je komšija preko puta imao kompjuter. Sreća. jer u to vreme na mom spratu samo ja i on smo imali kompjutere. 

“Nije ti on sad tu” (znam, oženio se). Ali, pošto sam s njegovom majkom odrastao, nije bilo nikakvih problema da se poslužim njihovim kompjuterom (bilo je najbliže). Preneo štampač, poneo disk, povezao i uradio šta je trebalo. Posle jedanaest meseci guglanja, svakodnevnog domišljanja šta da ukucam u pretraživač, uspeo sam. Devet godina posle toga, i danas me prođe jeza čitavim telom.

Da baš nisam znao tačno šta bih sa tim na samom početku – nisam znao. A onda sam polako počeo da osmišljavam svoje bivstovanje: definisanje sebe kroz ono što volim i što radim, a kao posebnu poslasticu, “reklamiranje” radija koje sam slušao svih ovih godina (bilo ih je više). Svi koji su posećivali moj profil na fejsu, osim, recimo, spota koji okačim, mogli su da vide link koji, kad kliknete, otvara se winamp link (skoro sam čuo, a ja iz linux-vizure više nisam u toku, da se Winamp više ne “proizvodi!”, ali ostala je ta fraza). To je, eto, jedno malo hvala tim radijima što puštaju muziku koju volim. I ona stara ideja, o kojoj sam pisao ranije: želeo sam da radio koji ja slušam sluša ceo svet (uz izversna ograničenja, to je danas moguće). 

Malo je reći da sam se štrecnuo. sreća je što ovaj blog tekst nastaje jedno duže vreme.

“Pogođen gromom”

Jednog dana – još uvek mogu reći “pre neki dan”, isto sam hteo da okačim spot. Nije bilo problema. Problem je nastao kad sam hteo da okačim link za mp3 plejere (“winamp link”). Istog trenutka se pojavio tekst koji kaže kako upravo pokušavam da okačim ip adresu koja je možda ovo – možda ono (valjda autorska prava, pa da li imam dozvolu da okačim…).

“Plan B”

Svet je za ternutak postao cefalocentrični (makar ovaj virtuelni, da ne kažem web svet). Okrenuop mi se oko glave u više navrata. “Šta ja onda tražim ovde?” je prva misao koja mi je prošla kroz glavu. Ne preterujem. Ja sam od onih koji ne razmišljaju odmah kako da pobegnu, nego kako da se prilagode, ili doskoče novim okolnostima. Zato mi, ipak, nije padalo na pamet da odem, nego kako da se dovijem novonastalom režimu, ili kako da ga “preskočim”. Osim toga, mnogo prijatelja imam na fejsu, koji su mi stvareno prijatelji, makar i ako ih nikad u životu nisam lično upoznao – licem u  lice. I zato sam morao da smišljam kako da doskočim Fejsu. Prvo su mi pali na pamet oni fazoni kad promenite slovo u reči (ili više slova) da je “detektor nevaspitanja” ne bi detektovao. U mom slučaju, nije se radilo o nevaspitanim rečima, već o običnim ip adresama: ‘https://neštš.nešto.nešto:nešto‘. ovako napisano (sa brojevima umesto nešto), bila je IP adresa, a, reče mi se već da moram da tražim dozvolu od vlasnika domena… Probao sam razne kombinacije: minus umesto tačke, adresa bez http,… Nije pomoglo.

Dobro, nisam očajavao. Nije da se baš nisam naizlepljivao linkova radija koje sam slušao, ili koje slušam, a i nije mi prvi put u životu da gubim (u izvesnom smislu). Poslednja ideja, koju nisam stigao da isprobam bila  je da odmah ispod linka napišem prvi komentar u koji bih stavio ip adresu radija. Verovao samm da ako se od “vlasnika profila” traži da poštuje autorska prava, to ne mora da se traži od onoga ko komentariše postove. Ko hoće baš da bude dosledan, mogao bi da traži i od komentatora da urade isto to, ili, makar, da ako komentariše vlasnik profila, mora da zatraži dozvolu (sitničarenje je moej srednja škola). Ostavio sam  tu ideju “da se krčka”. Delom i zbog nekih novih problema koje sam imao, kojima ovde nije mesto više od pomena da sam prvi link posle ovog hladnog tuša od strane “fejsa”, postavio par dana posle završetka jednog “mini nervnog sloma” (prijateljicu sam častio čokoladom jer se tih dana ponašala kao pravi pravcati frend, uz rečenicu “od utorka do subote nisam bio živ”).

Ovaj tekst je čekao. Tokom tog skoro-pa-nervnog-sloma internet sam mogao da koristim samo ako odem kod nekoga u goste. A onda je sve leglo na mesto. Prosto nisam znao gde ću pre. Setio sam se lekcije iz programiranja pre 30+ godina o radu računara u razdeljenom vremenu. E tako sam ja izglerdao: u kratkim intervalima po deo svakog posla, naizmenično – uvek istim redom. Što, pro velikoj brzini, tj kratkom intervalu trajanja rada tih delova stvara utisak da se poslovi obavljaju istovremeno. Na to sam ličio dva dana. Treći sam pokušao ponovo da okačim spot na “fejs”. Delimično i da bih proslavio povratak interneta “u naše malo misto”. Nema veze i ako ne bude mogao da okačim link radija.

“… spalite vi prvo nekog pre njega…”

Ali me kopkalo. I rešio sam da isprobam. Malo dosetljivosti, i evo šta sam rešio: ako već traže dozovlu za deljenje, da ja podelim samo sebi (“Only me” opcija na “fejsu”), pa da vidmi šta će da bude. Ako je samo sebi, to ne bi trebalo da spada u zaštitu autorskih prava. Tako je, između ostalog, i kada kupite neki nosač zvuka. Vi imate pravo da ga koristite… Fejs se nije pobunio.  Niko mi ništa nije tražio. Onda sam stidljivo, na prstima, rešio da okačim link koji neće biti privatni. Fejs se ponovo nije pobunio.

Hteo sam da postavim spot za kraj. Kao što to obično radim. Verovatno je jasno koja je to pesma. Umesto toga, postaviću link, ispod moje omiljene završnice mojih fejs objava:

slušajte radio

• „Ovako isto je padala u Krakovu“ – nisam izdržao da ne prokomentarišem.

Nije mi prvi put u životu da me neko čudno posmatra. Čudno u pežorativnom smislu. Zato me taksista nije iznenadio.

*    *    *    *    *    *   

Krakov je morao da se desi. Morao je da ispuni jedno obećanje na višedecenijskom čekanju, dato u zabludi.

Nažalost – krivo! Ali koga briga?

Moj deda je nekad takođe voleo da putuje. Ništa živopisnije, ništa lepše, ništa slađe nije bilo od njegovih priča sa tih putovanja. Kao što nekome želite da prenesete dah predela koji ste posetil, pa mu poklonite nešto iz te zemlje, tako je i deda nama sa jednog od svojih putovanja poklonio neku kristalnu piramidu koju, kad gledate sa jedne strane, vidite srebrni dvorac. Na mene boje izuzetno snažno deluju, a to prelamanje sive boje „na šavovima i kolenima“ dvorca, koje je sivoj menjalo nijanse činilo, mi se čarobnim. Podnožje suvenira bilo je boje, danas bih rekao, trule višnje. Mnogo sam ga voleo. Tako sam bio opčinjen, da sam obećao da ću jednom ići u tu zemlju odakle je suvenir. Deda nije rekao, ali ja jesam čuo – kupio je u Poljskoj.

Par decenija kasnije

Bilo je mnogo „bližih“ zemalja od Poljske, ali došla je u pravo vreme. Malopre pomenuta višedecenijska zabluda je baš tih dana oko putovanja bila razotkrivena – onaj suvenir deda je kupio u Rusiji. Ali – ko si ti da mi kvariš san? – pitanje je kojim sam branio svoju odluku od ispadanja iz igre. Neće ispasti sve dok makar i pamtim, ako ne gledam, taj suvenir kojim mi je oduzimao dah na momente…

*    * *    * *

Već istreniran na režim dugih putovanja, uvek imajući oprez da se mora dremnuti makar destak minuta, krenuo sam na put sa jedom od sestričina.

Otkako ne putujem sam (od posle Praga, tačnije od Budimpešte), putovanja su zanimljivija. Sa obe sestričine, ili samo sa jednom, uživanju je beskrajno. Kad sada pomislim šta sam sve, putujući sam, morao da radim da se ne izgubim (tačnije, da ne izgubim grupu), pitam se kako me imigraciona policija nije stavila na „Interpolovu poternicu“ kao onoga ko je iskoristio putovanje da bi emigrirao. Večito operezan, i za putovanja imam taktiku fenomenalno izrečenu u još fenomenalnijoj završnici „Radovana III“-eg kad Radovan kaže: „Ne odlaži oružje! Oni su najopasniji kad su ovako nemoćni! Znam ja kakve su opasnossti biti pobednik“. I brižljivo gajim sve naučeno o režimu solo-putnika. Da moram ponovo sam, snašao bih se…

Ali, u Krakovu nisam sam. I osetio sam razliku. I uživao sam. Moje sestričine, osim što vaspitaniju decu (devojke, ali… njima je Deca već postalo ime), zabavnije osobe od njih ne možete naći, za razliku od njihovog Ujka (veoma ponosnog na to što mu je Ujko ime, a ne „funkcija“) izuzetno dobro se snalaze u novim sredinama. Ujko je većinu gostovanja u novim,  nerodnim gradovima tokom života boravio kao „vođeno lice“; to je sad stiglo na naplatu.

Krakov

Krakov smo posetili ja i jedna od sestričina. Posle odrađenog rudnika soli, trebalo se vratiti u hotel. Autobusom sa grupom, ili peške. Dozvolili su svima koji (misle da) znaju. Jovana je znala. Ja nisam sumnjao. Ima ona razne metode snimanja okoline. I sišli smo iz autobusa,

NIgde se nije žurilo. Nigde nije trebalo ići dalje sa grupom. Zato smo šetali Krakovom. Kao default-turisti, između ostalog tražili smo i suvenire. Ja skupljam šolje iz gradova u kojima boravim, pa sam to i ovde hteo da nabavim. No ispostavilo se da nam je nešto pre toga neophodnije.

I u Krakovu pada kiša, kao što rekoh čačanskom taksisti. I nas je uhvatila, ali ne baš bezazlena. Ja lično bih je, do neke mere, i ignorasao, ali, u funkciji ujka to nisam smeo. Zato smo, da bismo nabavili šolju, najpre morali da nabavimo kišobran. Nabavljeni je bio za jednu osobu (reklo bi se i za jednu upotrebu), pa smo više pokisli, nego što nismo. Možda bismo manje pokisli da smo se manje puta vraćali u istu prodavnicu da bih ja izabrao šolju. Iz jedno trećeg puta, konačno sam je kupio. Ošacovao sam je, inače, iz prve.

Šetnju smo prekinuli ulaskom u drugi, sada gradski  autobus, za koji nam je rečeno da vodi gde je trebalo. Jedino nismo znali koja je stanica na kojoj treba sići. Sa planom grada u rukama, Jovana je dešifrovala toponime. Nije išlo, pa smo pitali ekipu u autobusu pored nas. Momci su se šegačili sa nama. NIje ih, izgleda, ni bilo briga šta smo ih pitali. Sišli smo na prvoj sledećoj stanici. Za dalje ćemo se snaći.

Witamy W Serbi (dobrodošli u Srbiju)

Ako se ne varam, satnicu našeg povlačenja prema hotelu diktiralo je samo to kad ću naći (ako ikad nađem) šolju-suvenir. Pošto jesam, trebalo je konačno zaputiti se prema hotelu.

Ovde kreće onaj deo zbog koga mi je milo što na putovanja više ne idem sam. Neko će drugi, dakle, da vodi. Jovana je određivala pravac. Pravilo koga sam rekao da bi trebalo da se pridržavamo je da u stranoj zemlji ne pravimo čak ni saobaćajne prekršaje. A nisam video skoro da su pešački prelazi toliko daleko jedan od drugog (prelazak van pomenutog je prekršaj koji se najlakše napravi “na bilo kom jeziku”). I te kako su nam trebali.

Prvi određeni kurs nije bio onaj pravi. OK, idemo sledeći. Ja, s obzirom na to da nisam sam, ne razmišljam o posledenjoj varijanti, “planu b” – startovanje policije i priznavanje krivice da sam se izgubio. Umesto toga, prija mi šetnja (makar i po kiši). Priznaću još i ovo: da, i zbog „plana b“. Veoma sam ozbiljan kad mislim da, ako „nisam nikoga ubio, niti išta ukrao“, mogu slobodno da se obratim policiji ma gde se na svetu našao (dok ne budem ilegalni imigrant). A nije greh ako se izgubiš.

Da policija ne bi startovala nas, valjalo se, kao što rekoh, držati propisa, a to je značilo i pešačkih prelaza. Kako mogu biti daleko jedan od drugog, tek sam ovde video. Prvi od drugog pravca su se razlikovali po tome što ih je trebalo započeti na istom mestu u totalno drugom smeru. I sa druge strane ulice. U tom cilju –  pešački prelaz naći, naravno. Našli smo ga, šta bi drugo, ali za vreme koje smo potrošili od jednog do drugog, u mom gradu bismo stigli od „Rode” do Kraljeva.

Drugi kurs opet nije bio dobar. Nedostajali su neki toponimi (ne i kiše, nažalost).

Pošto nam pronalaženje repera nije išlo, krenuli smo u potragu za telefonom da pozovemo taksi.  Ovaj, inače jednostavan korak u većini slučajeva (zbog ovoga ne volim statistiku – kakva mi je korist od procenta uspešnih, ako je moj sllučaj neuspešan!), pretvorio se u ono kad na netu osvojite neke bodove koje možete zameniti za neki proizvod, ali tek pošto kupiite drugi u vrendosti tri osvojena. U ovom slučaju, takozvani međukorak bio je da saznamo broj telefona taksija (bolje nego da ga po kiši čekamo).

Broj telefona taksija znao je vodič, koji je takođe imao svoj broj telefona. Bio je nesebičan, pa smo njegov broj mobilnog i mi znali.

Najpre sam probao ja svojom drugom pričom (eto prilike zbog koje u inostranstvo uvek krenem sa 1000 dinara kredita). Jeste da nije nacionalni operater, ali da vodič baš nije čuo šta sam mu pričao – može biti (sad da kažem da tad nisam verovao, nema značaja – a nisam). Onda ga je pozvala Jovana (njen broj vodič je imao u prijavi za putovanje i biće da je to ključ). Rekao je koji taksi da tražimo. I broj telefona, naravno. Jedan hotel je nudio spas – telefon da taksi i pozovemo.

Ponovo Jovana – ovog puta sa hotelskog telefona. I ovog puta taksi – zauzeto. Pomislih na trenutak da sam u sred sredine Čačka. Najpre zbog toga što, kad je kiša, brojevi taksi prevoznika su listom  zauzeti. Zatim, u Krakovu, baš kao ni u Čačku, niste mogli, dok je padala kiša, pronaći nijedan jedini slobodan taksi. Svaki je ponekoga vozio. Ostalo je da proverimo kako radi pretpostavka da će taksija biti kad prestane kiša (ako ikad prestane – ličilo je da je ušla u perpetuum-mobilae režim). Kao što je, opet, u Čačku slučaj. Objektivno, imali smo dva pametna i jedan izbor koji nije pametan – da krenemo dalje po svaku cenu. Dva pametna – policija i čekanje da kiša stane. Nekako se, valjda, ljudi refleksno klanjaju policije, osim u najnužnijim prilikama…

Šta čoveka, ipak, čini nešto višim bićem od životinja je to što će i u nemogućim uslovima očekivati ono što želi (ma koliko to zaista bilo nemoguće). I ja i Jovaan bili smo uporni u mahanju svakom taksisti našeg taksi-prevoznika da stane.

Čini mi se da je bilo kao na prekidač. Kao domino efekat. Kiša je stala “na jedan”. Kao kad me iznenadni glas trgne iz dubokih misli. Teško mi je da kažem da li sam primetio da je nema, pa sam primetio taksiste, ili sam primetio taksiste, pa ustanovio da je kiše prestala. Samo je odjednom više nije bilo. I čim je prestala, stao je jedan od taksija. Naš.

Jovana je „sa bankom“ sedela na zadnjem sedištu. Ja napred, desno od vozača. Majstor je, izgleda bio zanatlija svog posla. Sve na svom mestu, osim cigarete u ustima (Bogu hvala). A mesto u svakom taksiju ima muzika. Ovaj majstor je ne krije. Čujmo šta to svira – što ja i inače radim u svakoj novoj sredini, kad „skinem“ jene sopstvene zvukove.

Neverica  – „Guns N Roses“ – „Don’t Cry“. Ima frekvencija na kojima moje sestričine i ja zajednički komunicirfamo. „Gunsi“ su nam azbuka sporazumevanja. Ali, kako nas je pronašla čak u Krakovu! I Jovana i ja oduševljeni. Komentarišemo. Vozač pokazuje da nije baš samo zanatlija. Milo mu što vidi da nam se sviđa muzika. Znači – njegova je, nije radio.

„Filmski grad“ je to gde je trebalo da nas dovede taksista. Poverenje koje sam imao u Jovanu najbolje prikazuje moje pitanje: „Ide li ovaj kuda treba?“ Išao je.

Kad je Sreća već bila tako izdašna, nije valjalo ljutiti je. Štaviše, našeg spasitelja smo častili nekom kintom. Nadalje, u cilju neljućenja Sreće, postupali smo po svim pravilima onih koji gostuju. Dokumenta, ključ, soba.

Tek u sobi smo našem vojnički ustrojenom ponašanju komandovali  voljno. Neverica još jednom, uzbuđenje i olakšanje što smo tu. Kao da smo upravo došli sa projekcije filma koji kao da se dešavao nama lično.

Ja nisam vozač, a spremao sam se temeljno. No, život izrežira bolje od Frensisa Forda Kopole, Džon Forda i Martina Skorsezea zajedno: ’92-ge, kad sam napunio 18, krenulo je teško vreme, a 93-će i fakultet (gradativno prema gorem). Vozački ispit nije bio ni u snovima.

Zato što nisam vozač, ovo “drug na drumu” delovalo mi je kao da se dešava nekome tamo, iako matori uvek stane da pomogne kome treba. I onda i sad. Kao učesnik u saobraćaju “sa pešačke strane”, trudio sam se da uvek budem korektan, jer sam tako vaspitan. Mada, ponekad sam bio izuzetno temperamentan kad je druga strana pogrešila. Bio sam dete, a deca vole da ih se shvati ozbiljno, a kad dete misli da može biti ozbilnije, nego kad viče…

I tako smo kao deca bili nezreliji, ali iskreniji u smislu neproračunatosti. Jer, čim vas u činjenje dobra povede rečenica: “Možda neko meni sutra…” vi niste dobri, nego proračunati. Sva je sreća što srećan ishod vašeg dobrog dela neće pitati za vaše pobude. Ipak… ostaje gorak ukus u ustima. Odrastajući i bivajući svesnim da je vozačka dozvola od mene sve dalje (jer sve sam više upoznavao sebe i svoje mane), sve više sam razmišljao isključivo o svom ocu kao vozaču. Jedna rečenica mi je u rangu molitve:
– Moram biti korektan učesnik u saobraćaju jer svaki od tih vozača može biti moj otac. Sigurno mu ne bi bilo lako da mu se u saobraćaj u funkciji pešaka uključi neka budala kao što bih ja mogao da budem. I zato nisam. Proračunato, ali sa moje strane deluje – vozači samnom nemaju problema (makar ne onih namernih). Opet – srećan ishod ne pita za pobudu.

* * * * * * * * * * * * *

Bio je kraj odmora. Kraj mog letovanja. Veoma bitnog letovanja, jer bio je to povratak u Suboticu – na Palić, tačnije – kod iste gazdarice posle osam godina. Kraj, dakle, tog letovanja. Ja sa svim onim “sigurnosnim pojasevima” koje nosim na letovanje: pare “u dve korpe”, dokumenta strogo uza sebe,… samo bez karte za nazad kući. Matori je rekao da će on i gospođa mu (moja majka) doći na Palić da me vrate kući. Voli stari da poseti grad u kome je služoi vojsku, pa koristi svaku priliku.

Ne žurimo nazad. Ne vozimo se prvi put noću. Autoputem ćemo brže, insistiram ja. Matori više voli nekim magitralnim putem. Ima šta da se vidi, a autoputem je monotono (to mi je govorio i brat kad sam prvi put krenuo preko granice). No, da mi se pozitivno raspoloženje ne bi odmah počelo da rastapa pod naletom gneva – matori popušta,

O “benzinu” i ljudima

U našoj porodici, za volan se selo vozeći na “premium” (benzin). Potonje, opet “zastave” trošile su super, a poslednja i plin, ali se benzin kao sinomim za gorivo i danas otme; bezmalo da zastanem pre nego što ću izgovoriti.

Jedna karakterna osobina troje od četvoro nas u porodici (mada ima indicija da je 4/4) je da stvari istrošimo do njihovog fizičkog, ili funkcionalnog kraja. Evo, za sebe mogu reći da je takav slučaj sa kompjuterom na kome radim, no da ne skrećem sa teme. Ima u tom principu ponekad i kockanja. Nastavak ove priče će izreku “Rizik pare donosi”, dopuniti onako kako je, inače, večito oprezni ja i završavam: “…ali i odnosi (jer, inače se ne bi zvao rizik)”.

Sa gasom (plinom govorilo se dok nije postalo “bitno” da je ova druga reč nesrpska, što meni nikad nije smetalo) u rezervoaru i kuponima za besplatan plin u džepu, koje nije bilo bolja prilika iskoristiti nego sada – ukrcavamo se na auto-put. Kupone matori kupio na pumpama kad je točio plin u Čačku. Rešio sad da ih ispuca. Zato smo ciljali samo jednu firmu.

Recimo da je Nevolja znala da u kolima sedi jedan koji Marfijevo pravilo smaatra petim elementom koji gradi svet. Ubrzo se naša vožnja pretvorila u trku za pumpom kojoj je za vrat disao rezervoar koji je izdisao. Pumpe smo ostavljali iza sebe, ali boca se plina nije napila. Ili ne rade, ili ne toče (nemaju). A po svaku cenu matori je hteo da istroši bonove. Sad je došlo do nedoumice koja nikad ne bi mogla biti razrešena, ali se u ovim prilikama redovno javi: “Da li je bolje da smo išli magitralom?” Naišli bi na neku kuću, pumpu… na magistrali nisi sam; sa druge strane, na autoputu pumpe su zagarantovane (samo vi treba da izrazite želju koje biste gorivo hteli na pumpama, koje se periodično pojavljuju i da kažete koju biste firmu želeli – e, pa toga, nažalost, nema).

Lako mi je sada da budem ciničan; te noći smo molili i ono u šta ne verujemo, a ne samo ono u šta verujemo, da se pojavi pumpa jednog snabdevača koja će da toči plin za bonove. Bilo kako bilo, prvi put u svom životu video sam kako izgleda zaustavljanje kola kojima upravo nestaje goriva. Pred sobom smo imali paradoks: “milion načina” da dođemo do plina koga nije bilo. Mogla je to biti jako dobra škola ljudima koji, recimo, bezočno troše vodu, kada kažu: “Što da je ne trošim – ja je plaćam”. Pa eto, kako nam najavljuju – u budućnosti može upravo doći do ovoga što se nama desilo na putu: imaćemo svo blago sveta da kupimo nešto čega fizički neće imati u našem dohvatu.

I dakle, dobili smo situaciju. Rizik je pokazao da, zaista, “pare i odnosi”. Sati iza ponoći odavno su nam već ko rođena braća, tako da nismo ni obraćali pažnju. Kad su ovakve situacije (kad se desi nešto iz čega je izlaz daleko), ja prvo presabiram oko sebe, u sebi, sa sobom… nešto kao popis robe na skladištu Sizif.

Prvi put u svom životu potrošio sam sve minute u mesečnoj tarifi za pozivanje svih mreža. Ispraznila se i baterija (izdisala je). Ostao mi je ceo šaržer minuta za svoju mrežu, u kojoj nemam nikoga! Pao mi je na pamet fejs (u telefonu), ali nisam mogao u to doba da nađem nijednog prijatelja na mreži (da, imao sam i megabajte u mreži). Mobilne telefone nisam imao. Tako nam je ta strana za spasenje propala.

OK, verovatno ćemo morati da sačekamo da svane, da saobraćaj postane freventniji, a onda će stvar da bude rešena. Malo čekanja, koje mi se, kao svako osim fakultetskog čekanja, činilo smislenim.

Matori nije mislio tako. Ko zna – možda je osetio grižu savesti, jer je u jednom trenutku uzeo kantu i krenuo niz auto-put do prve pumpe, Obukao je fluorescentni prsluk, što je situaciju činilo krajnje ozbiljnom (to nikad ne radi). Prvo naseljeno mesto na koje bi naišao je Inđija. Ne bih to nikad znao, ali posle ovog iskustva, neću nikad zaboraviti. Možda nađe nekoga da nas došlepa do pumpe. Sad kad razmislim, to je bila dobra odluka. Kad svane morali bismo da uradimo to isto, isprebijani “udobnošću” sedišta na kojima bismo “otkunjali” (ne verujem da bi tu iko mogao da spava) i bili dodatno “prebijeni” Uz to, bili bismo i gladni, a treba pešačiti…

Ostadosmo nas dvoje (ja i majka) da brojimo šare na putu i, ako se ikada pojavi, neko vozilo. Neki kamion na primer. Oni bi u ovo doba mogli da spavaju, osim ako ih baš ne vuče jaka želja da se dokopaju kuće.

Evo ga jedan. Majka: “E, kad bi ovaj stao da nas povuče”. Eh, kad bi Eni Lenoks došla i rekla: “OK, Sizife, praviću ti društvo do zore, a posle ću potegnuti svoje veze. Znaš kako je – ipak sad spavaju”. To govorim sad, a onda sam samo hteo da odagnam sve neutešno propuštene nade, da se ne uljuljkujem lažnim očekivanjimaq, jer konopci od tih ljuljaški kad puknu – može i kičma da pukne.

Vozila su prolazila, linije na putu su ih dočekivale i ispraćale, i nas dvoje takođe. U neko doba, dopuna gramatike za prvi osnovne: “Zašto reč kamiondžija treba pisati sa velikim K?” Kamion koji je pre izvesnog vremena prošao pored nas, a mi maštali da nas on odvuče do prve pumpe, došao je da nas odšlepa. Pa, mislim da bi mi stvarno varijanta sa Eni Lenoks bila verovatnija. Naravno, matori je došao ranije, kamion je morao da okrene, što se na auto-putu ne može bilo gde.

Lađareva priča

Naša crvena “osmica” sada je bila “prikolica”. Majstor je vozio, a mi još u neverici šta se desilo. Vraćao se, kaže, s puta, kad je video matorog kako ide putem. Bio je, praktično, pred kućom, pa je rešio da pomogne. Iz Inđije je. Kaže ima uspomene iz mog kraja. Onda sigurno zna koliko puta po sto, pa Čačak. Ne uzesmo od čoveka ni ime ni prezime. Bog mu je već dao dobrotu kao dar, Ja mu samo još želim da ga prati sreća ma gde bio.

Ovo bi bilo zamišljeno kao jedna od priča sa putovanja, anegdota, da nije povezano sa jednom mojom osobinom, koja svakog dana može da napiše po neku priču. Cinik u svakome od nas – pa i cinik u meni i to najpre – bi mogao da kaže da teksta ne bi ni bilo da nije prilika da nekome zapušim usta. No, ja ovim tekstom hoću da kažem hvala srećnoj zvezdi.

Deep inside of me

Jedan od svojih najdugovečnijih principa koji pamtim je čuvanje beznačajnih stvari. Trebalo bi da je beznačajnih pod navodnicima, ali neka ga ovako izdvojenog.

U životu uvek neko plati vašu strast: nekada ste vi, a nekada neko ko se trudi da vi u svojoj strasti uživate. U ovom slučaju, oni koji trpe (koji pamte) su džepovi. “Pamte” sadržaj preko nekoliko godina, Taj bitan sadržaj donekle podseća na kruženje energije u prirodi: može se stvoriti, teško se može uništiti – samo prelazi iz jednog džepa u drugi.

Osim “bitnih” papira, džepovi su puni i nepromenjenih stranih kovanica. Ne evro-kovanica, naravno, jer njih možete promeniti bilo gde u Srbiji (jednu banku ipak preporučuju, ali ja neću). Dakle, totalno nebitnih, ukoliko ne posećujete te strane zemlje više nego jednom. U mom džepu, tako, ima čeških i slovačkih kruna, imam par forinti.

Novčanice su ostajale jer sam evre morao da menjam za domicijelnu valutu. Makar mi trebalo za flašu vode. Od svih zemalja do Slovačke (lažem – do Nemačke), najmanje su se, osim u Nemačkoj, evru opirali u Češkoj. U Mađarskoj “ne razgovaraju”, Slovačka je, ako utisak ne vara – malo opuštenija od Mađarske. Ali, neće evro kao bolest (tamo gde neće). Ne nađite se u Slovačkoj bez kruna…

…kao što sam se ja našao. Bila je jedna od pumpi na kojima je pauza. Za sve za šta pauza inače služi. I za tolaet. Sto slovačkih kruna i toalet je slobdan. Pokušaj izigravanja dekice koji se poigrava dok naplaćuje (ali ne i sa naplaćivanjem) nije uspeo. A morao je da uspe, inače – ko zna kad će sledeći put. Alternativa – dijalektičkim materijalizmom obezbediti 100 kruna koje nemate. Ili pozajmiti – od koga. Dao bi, verovatno svako, ali tek sam na početku puta – čestito mi ni lice nisu videli. I onda krenem da tražim slamku u dnu plasta sena. Dnu koje nisam prebrao par godina – dno svojih džepova. Zvecka sitnina na dnu džepa. Ko zna šta krije “Sport Bilijeva torba”. Da vidimo šta tu ima? Nisam mogao da verujem – zveckalo je i 100 kruna!

Da, onih kruna koje su ostale od prethodnih putovanja; onih sto kruna: \”Šta će ti to, šta to čuvaš?\” Kad je muka, na ovo se ne misli, kad sreća sine, kaže se hvala u bilo kom obliku, ali posle…

Šetao bih gradom noseći majcu: “Zovite Me: U Pravu Si”; radoznalima bih pričao priču u originalnom trajanju… Što sam stariji sve više pokušavam da zauzdam sujetu (lagao bih ako kažem da je nemam). Što više pokušavam, sve mi lakše polazi za rukom. Da sam mlađi dve-tri decenije, kao iz topa bih ispalio salvu “u-ta-ta” zajedljivih komentara. Čak sam i vlasnicima rečenice “Šta će ti to, šta to čuvaš?” ispričao ovo o čemu sam pisao, bez trunke hvalisavosti. Zašto bih to radio? Zašto bih rasrđivao dobre duhove? Oni ne vole sujetne ljude. A ko još ne bi voleo da ga voli sreća?

S druge strane, nudilo se i alternativnih rešenja: iz naše kuće su u druge otišla dva gramofona; šta će nama, kad smo imali „3-u-1“? Ja, koji sam mislio da smo dobili svemirski brod, verovao sam da nam zaista ništa od te “starine” neće više trebati. Mada nisam bio prst odluke da ti starci izađu iz kuće, da bi ostao samo „3-u-1“, to mi nije smetalo da uživam u posledicama spadanja knjige na dva slova („3-u-1“ slova). Uredno složene ploče su izmamljivale uzdah: „pa, eto, vi imate puno ploča, samo kad bi negde mogao da se nađe gramofon“… Pa, eto,. moglo je da posegne za jednim od naših gramofona „u rasejanju“, što, opet nije zavisilo od mene.

Sreća je da mi priča o gramofonu nije bila najbitnija stvar u životu, jer bih, zbog pomenute nespretnosti u „stajanju na loptu“, najverovatnije sa 26 godina pogubio zalihu živaca koju sam planirao da krckam do penzije. Istina fakultet vas, ako ničem drugom, makar nauči veštini čekanja, ali… Prolazile su godine sve manje je i pominjan, ali su ploče ostale na mestu. Za sebe ne mogu da kažem da je baš uspelo totalno da mi „izađe iz pameti“ ta gramofonska priča. Samo su bure nekih drugih, ozbiljnijih životnih (čitaj: studentskih) briga mogle da je preplave.

Zrno (po zrno) nade

Poneki put je stvarno izbijala na prvo mesto. Pošto sam već uveliko bio student, naravno da je gramofon mogao vrlo retko da bude na prvom mestu, ali je bio.

• „Ma to ćemo mi za minut“ – rekao je prvi od kolega sa studija, koji je rekao da to nije problem. Verujem da nije, ail znam da jeste problem podsetiti ga na to što je rekao. No, ja jedino sebe mogu da pitam u svakom trenutku, jedino sebi da dosađujem. Ostalima ne. I sad, bio problem, ne bio – nije rešen; kolega je otišao kući – u drugi grad; nikad više nije pomenuo gramofon, a meni je bilo glupo; kome ne bi, pored svih bitnijih stvari – ispita, kolokvijuma, vežbi, uslova (za upis sledeće godiner); poneki put razmišljam: jeste da je dobro da vam nešto skrene pažnju sa problema koji ne možete da rešite, ali da to budu tako surovi uslovi studiranja kao što su bili u Čačku devedesetih – pa, to baš i nije moralo…

• Drugi kolega koji je radio isto to (servisiranje elektronike), koji mi je čak i popravio nešto od neispravnih uređaja, spasavši ih tako od mog „igranja“- ćutao je na pomen da bi mogao da proba da raskine vezu gramofona sa ostatkom „3-u -1“. Oprezan – skidam kapu, ali se taj osećaj udavio u razočaranosti. Da, znam, očekvao sam od njega da uradi nešto što ja nikad ne bih – da postupi protiv svojih principa. On je, takođe, bio jedan od studenata koji su studirali u mom gradu, a nije bio moj sugrađanin. Znači – otišao je kući.

• Poslednji pokušaj mi je ogadio svaki smisao pitanja: bio je kolega-student, a i profesionalno se bavio popravljanjem elektronskih uređaja; Nije bilo nikakve sumnje da bi od mene dobio pare za rad, međutim, odgovor koji sam od njega dobio, totalno me izbezumio. Kaže majstor: „Ih bre, pa to možeš i sam da uradiš, samo…“ Nabrojao je sve ono što sam znao da moram a i znao da ne bih smeo da uradim, da ne bih nešto pokvario. U trenutku kad mi je to izdeklamovao, od iznenađenja sam zanemeo; obična rečenica da nisam siguran u svoju ruku, da nemam tako preciznu lemilicu… zvučala mi je kao vrisak u pustinji, urlik u “gluvoj sobi” u kojoj ne rade mikrofoni.

Ili pobediš, ili si pobednik

Sa četrdeset još nisam imao gramofon, ali sam počeo da radim. „Na mestu gde nastaje internet”. Tako sam govorio, jer sam, stvarno, došao „na dva koraka“ od mesta na kome nastaju sajtovi, na kome su serveri sa bazama, mejl serveri, web ekipa…

Prodaja tehničke robe. Da nisam radnik, a da me odvedete u maloprodajnu radnju firme u kojoj radim, ponašao bih se kao malo dete – gledao bih i ne bih izlazio. Danima. I sto posto bih znao tačno da nabrojim šta sve prodajemo, za razliku od činjenice da radim i da znam samo ono sa čim radim.

Sa gramofonima ne radim, pa mi nisu ni padali na pamet. Dve godine sam dopunjavao po kući šta je trebalo da se obnovi – nešto s „polunamerom“, a nešto sa namerom. A onda jednog dana, pitao sam: „A jel prodajemo mi gramofone?“ Umesto odgovora, dobio sam link sa kompletnom ponudom gramofona. Ne verujem da su mislili da ću ja da budem kupac, jer – ko normalan danas kupuje gramofon?. Možda onaj ko ga je već imao, ko ga je nesmotrenošću izgubio, ko je uspavao Volta Diznija misleći da će lek za njegovu bolest biti pronađena brzo. Čuđenje kao metaforu pitanja sam video kad sam rekao da sam zainteresovan. Poprilično čuđenje.

• „U mojoj kući, gramofon je istorija“ – rekao sam im.

Tu istoriju bih im rado ispričao – na ovom blogu je skrivena ispod taga, takođe samo zagrebana – ali, ima trenutaka kad na poslu kažem: „ovde sam da radim, a ne da pričam“.

Čekanje na poslednjoj stanici

Verovao sam sebi – svojoj nameri, tačnije – ali sam sumnjao u naklonjenost okolnosti da ću moći to da uradim za 6 meseci; toliko je trebalo da istekne kredit koji sam uzeo za neku drugu tehničku novotariju. Video sam već da me ponovo uzima nestrpljenje. Ovo današnje mi je bilo čudno, jer sam mislio da sam takvu vrstu nestrpljivosti ostavio pre 24 godine, kada je „3-u-1“ ušao u našu kuću. Ono što se razlikuje je veština naučena na fakultetu – 1000 načina da skratite vreme čekanju i da pobedite nestrpljivost. Nije bio problem dok sam među kolegama, prijateljima na poslu, društvom, sa onom koju volim (makar i u mislima), ali šta kad svega toga nema?

Iako mi se do sada nije desilo da se od nečeg odvokavam (nepušač sam oduvek), priče o post-pušačkim krizama sam i slušao i gledao. Čekajući da prođe vreme, tačno sam osetio da mi treba nešto da zaposlim misli i ruke. Da ne mislim na tih šest meseci koje sam čekao da prođu. Pa sam počeo da osmišljavam ovaj tekst, koliko delova, o čemu da piše, o čemu ne… S obzirom na to da je teško i sa ovoliko reči ispričati je, imao sam o čemu da razmišljam, a onda je došao taj dan.

Nisam čak ni hteo da razmišlčjam da je oko Nove godine i da će možda kasniti u odnosu na rok koji nudimo kupcima. Ne – hteo sam da poručim odmah.

Obradovao sam se kao malo čemu u poslednje vreme. Gramofon, koji sam čekao 16 godina, konačno je tu.

Volt Dizni je mogao da se probudi i bajka da se nastavi.

(k-r-a-j)

(ovde je prvi deo)

Kad bi me neko pitao: „Koju bi osobinu voleo da imaš, a nemaš?“, odgovor bi, bez puno razmišljanja, bio: „Da umem da stanem na loptu“. „Da ne reagujem odmah, da umem da se suzdržim“, pojasnio bih. Na pitanje da od 1 do 20 ocenim koliko sam u tome uspešan, odgovorio bih: „14“. Ovako visoku cifru obezbedile su mi godine. Poslužile su mi da se uvežba veština. U vreme u kome se događa ono što je okosnica moje priče, da me neko pitao isto pitanje, realan odgovor bi bio „-20“ (minus dvadeset)

Jedna od svetinja u dečačkom životu mene i mog brata bio je gramofon. Imali smo sreću da imamo „Tosku“. Da „Toska“ nije bila baš „mačji kašalj“, govorila je činjenica da je imala magnetnu iglu, dok su jeftinije varijante gramofona imale kristalnu. Radio na koji je bila prikačena (preko koga se pojačavala za slušanje – niški „HSR…”) zahtevao je kristalnu. I dakle, morali smo da zamemo magnetnu iglu za kristalnu. Matori kaže da je kristalna lošija, jer daje lošiji ton. No, to za nas nije bilo bitno (sad otvoreno kažem – lažem! Ja sam potajno maštao da ću nekad imati taj gramofon sa magnetnom iglom). Jedino što nam je bilo važno je da gramofon radi, da se muzika „vrti“ i da nas tonovi „otkucavaju“. Ploče su se, naravno, kupovale i nabavljale na razne legalne načine. Reklo bi se da smo Ivan i ja bili mnogobošci od najranijih dana, jer smo se prema svakoj ploči odnosili kao prema božanstvu. Da smo, recimo, sa pločama bili nespretni makar upola kao ja sa svojim kolenima (večito u krastama zbog padova), verovatno bismo ja i brat proveli godine i godine međusobno ne govoreći. Srećom, to se nije dešavalo. Dešavali su se samo oštri pogledi kad se jednom od nas učini da se prsti onog drugog odmaraju na površini ploče. Onaj ko je ovog drugog „ulovio“ sa prstima na ploći, ponašao se kao Stevo Žigon u „Pričama iz majstorske radionice“. Može biti da su to dani začetaka sitničara u meni, ili je on već tada iz mene progovarao kao nasleđen, a da to nisam ni znao…

   Toska

 HSR…

Magnet na obzorju

Jednog dana do nas dvojice je došao glas da će u našu kuću da uđe muzička linija „Kamacrown“. Nikad u životu pre toga – a samo par puta posle – nisam osetio takvo nestrpljenje. Šta je znao dečak sa petnaest godina, nego da se iskreno divi, da nestrpljivo iščekuje, da broji dane, da nazire kroz novinski papir kvaliteta „Večernjih novosti“, samo u boji, šta se sve na toj crnoj liniji nalazi i da tada nepoznate pojmove dešifruje intuitivno (život bez interneta i pretraživača… ). Da „stane na loptu“? Ma, molim vas…  A dani su se vukli. Nikad, čini mi se, u životu nisam željnije čekao da dođe avgust (što smo smatrali „nedeljom letnjeg raspista“, pa, samim tim, gledali da ga odložimo), jer je 18-og, trebalo da iz Beograda dovezemo „lađu“.

Kamacrown K-3206

Volt Dizni je rođen

I da – dobili smo 3-u-1, dobili smo gramofon sa magnetnom iglom, dupli dek, (…) i mogu za sebe reći, jer mnogo volim tehničke stvari – mojoj sreći nije bilo kraja. Brat je svoju suptilno iskazivao. Kad danas pomislim na šta sam sve morao da zažmurim… to mogu da opravdam ili prevelikom željom, ili malim brojem godina (15 u mom slučaju. 14 u Ivanovom). Bajka je mogla da krene – i krenula je.

Kad ste tehnika, kod mene morate raditi rudarski. Tako je i „3-u-1“ odmah krenuo. Ne zna se šta je imalo više radnih sati. Po broju pohabanih delova, reklo bi se da je to kasetofon, ali i brat i ja znamo – najveći radnik bio je gramofon. Kako je ovaj „3-u-1“ sistem stvarno bio sklepan „za one sa jeftinijim ulaznicama“, nedostataka je bilo puno. Ali, bolje nismo imali. Jedan od nedostataka je bio taj da se gamofon najslabije čuo. A kao mezimče – morao je najglasnije. I zato je uvek bio pojačavan do daske; „daska“ gramofona, međutim, nije bila ni do čukljeva „dasci radija“. Što je duže trajao, sva ga je više trebalo pojačavati. A znamo da ni zvučnici neće da daju dobar zvuk ispod određene snage. Volt Dizni je gubio dah.

Šta sam sve radio sa zvučnicima, kakve sve kondenzatore stavljao u „skretnice“ ne bi li se iz gramofona iscedio pošten bas… Danas tom vremenu mogu reći hvala samo zbog stvari koje sam morao da naučim o zvučnicima, o rezonanciji, o decibelima. Pre nego što su u školi došli na red…

Pojačalo vs „3-u-1“

Dobro znam da sam kod zeta viđao, ali mi nije jasno kad je sklopljen dogovor između zeta i mog brata, da se EiNiš pojačalo nađe u našoj kući na dan mog rođendana. Ivanov poklon svom bratu – meni.

Da li je krivac jedan članak u „Pop-rocku“ (intervju sa Lazom Ristovskim), da li stričeva „muzička lađa“, tek ja sam imao ideju da stare uređaje prilagodim novim. „Da se ne baci“ – šeretski bi govorio moj pokojni deda, Ipak, „3-u-1“ i pojačalo mogli su da razgovaraju „preko džempera“. Daleko je to bilo od podnošljivog. O estetici i da ne govorimo. Naročito ja. Za mene je funkcionalnost daleko, daleko iznad estetike. A kad kažem da ne može – onda je funkcionalnost na staklenim nogama.

Zaleđeni tvorac bajki

E onda sam ja (i niko drugi nego ja – ne najveći, već jedini krivac) doneo jednu dalekosežnu odluku: „3-u-1″ ide iz kuće, a zameniće ga komponente jedna po jedna. Kao kod mog strica. Polako, pa jednog dana… Iako ni ja niti iko moj nismo bili građevinci sa čestim i dugim (napornim nadasve) teernima po zemljama Bliskog Istoka, mislio sam da ta izgradnja neće trajati dugo.

CD plejer, kao prvi korak sam, takođe, dobio od brata za rođendan. Jedan prethodni. I on je bio prvi prikačen na polačalo, kome je ostalo još tri prazna mesta. Jedno je čekalo gramofon. Gramofon, koji je brzo trebalo da stigne, samo da se rasklopi 3-u-1, odvoji se kablić koji vezuje gramofon za ploču, precvika žica da se odseku konektori, zaleme se činčevi i uštekaju u pojačalo. Privremeno smo, dakle, ostali bez gramofona. Za nekoga ko se bavi lemljenjem elektronike, ovo priključivanje je dlanom-o-dlan. Eh, da, bilo je planova i za kutiju u koju bi se smestio taj, istini za volju, zaista ogoljeni gramofon. I kutija je bila na čekanju kao i rešavanje gramofonskog pitanja, koje je, eto, dlanom o dlan, „samo što nije”.

pročitajte nastavak