Nacrtaj tarabu, kaže, jebla je taraba!
– Stevane, vetar ti na kostima svirao, di mi je pištaljka?
Lepo predvečerje, prašina se slegla po šoru, ševe pućpuričedu pod pendžerom i kere se umorile od laveža, samo Pirika pravi promaju po kući onom njenom guzičetinom. Sve mi šešir sa lica pomera dok dremam u ambetušu.
– Čuješ ti šta ja pitam? Razgrni malo te palacke što ti rastedu u ušima, di mi je pištaljka što sam onomade nosila u Beograd kad je onaj čupavi teo da osvoji TV Bastilju, pa mu Sloba istero tenkove na sokake?
Sklanjam šešir s nosa i gledam je kako mi prevrće plovke iz koferčeta.
– O, luda ženo, ostavi mi pribor za pecanje, sučim ću sutra na štuku?
– Na matere tvoje nosurdu ćeš ići… Zadnjih deset godina si zabacivo jedino jaja u čakširama s leva na desno, pa nazad.
Besna je, vidi se čak od Horgoša, i samo joj fali kakvo glupavo pitanje.
– Otkud tebi pištaljka, da nisi digod saobraćaj regulisala? I koji će ti andrak, čvorke da teraš?
– Pa dobro, grom te spalio matorog, jal ti samo bleneš u taj televizor il štogod i vidiš? Jesi čuo da su noćom sa televizije sve pametno posmenjivali pa ponameštali neke podrumaše što su klijali po budžacima od 5. oktobra do danas?
Kad se Pirika tako razgoropadi, najbolje je da se načiniš na mrtvaka ko naš žućov Šanjika il da oprobaš kakvu jezičku pokoru.
– Pirika, dušo, ima tolkih televizija, ne mogu ja da znam šta se na kojoj događa.
Pade joj cviker s nosa, a oči joj ko činije za puding.
– Jednu televiziju imamo Stevane, jednu! Tu jednu svakog meseca plaćamo pa gledamo. Od jutra i one male što ima osmeh velik ko kriška lubenice, ondak čekamo vesti, pa gledamo Državni poso od juče, pa oped čekamo onog mršavog iz Karlovaca što snima kako krečidu kuće. Pa malo Boru, malo onu seriju o Švabama, pa malo tambure malo rokenrola! Uveče ponovo gledamo Državni poso, pa ti onda zaspiš jer si ušiven u tu fotelju ko zakrpa. To je, Stevane, bio javni servis za dva miliona ljudi, a sad oće da ga naprave za jednog i to onog zlojeba što bi dinju pogledom mogo da probuši. Ja da plaćam servis za jednu osobu?! Pa nije me mati štirkom dojila. Diži guzicu idemo za Novi Sad!
Znam da ne vredi, ali pito bi je da li mora baš u svakoj čorbi da bude mirođija i može l’ jedna ujdurma da prođe brez nje. Očin može! Vidim već da će me odvući do Nova Sada da bogoradim po sokacima. Zato pitomo upitam:
– Dobro, kad je taj protest?
– U ponedeljak u 6 naveče ispred televizije kod one pečurke što su je sjebali Rusi.
– I šta oćeš da radim?
– Čula sam se s unucima i rekli su da uzmeš kakav karton i na njega nacrtaš tarabu i napišeš podržiRTV.
– Kaku tarabu, Pirika, šta buncaš?
– Pa ovu tarabu od zadnje avlije Stevo, a možeš i komšijinu, puca mi prusluk. Tako su mi rekli, tako nacrtaj!
I sad, eto sedim i crtam tarabu na karton od praška što su napredni delili pred izbore. I molim boga da nađe tu pištaljku jer ako se lati klepetuše, jebli su Novosađani čvorka iz zatrke!
– Ne pomeraj se Stevane, bog te ubio, me mogu da ufatim zlatan presek.
Jedared će neko pismen sakupljati mudre misli naših političkih zlojeba, badavana i mudrosera. Nasloviće poglavlje “Poplava” pa ošinuti redom:
Zamisli, sanjaš da si novinar. Uho ti bridi od prilepljene telefonske slušalice, sa druge strane „Duboko grlo“ sriče podatke iza kojih ostaje pustoš u predsedničkim životima, padaju vlade, nasedaju tektonske ploče jedna na drugu. Trčiš sutra dan u redakciju, otvaraš novine, čuješ buku telefona, oko tebe unezverene kolege, svet vrišti između redova tvog teksta, menja se. Već u sledećem hipu gutaš trodon za smirenje, guraš se kroz dodeljeno ti obezbeđenje da ti nakače Pulicera. Smeškaš se, živiš sopstvenu legendu…
Uzaman grakću gavrani sluteći studen i hladan vetar.
Na zavejanoj subotičkoj stanici čekali smo putnički voz sa redom vožnje komotnim k’o panonski pogled. Bila je to 1980. godina, a on je mogao da doklizi i ove. Tek, niko od putnika hipnotisanih mećavom ne bi primetio razliku.
Panonska revija ludosti 
Skorašnji komentari