Као што се много тога у српској историји почело распетљавати или запетљавати почетком 19. века, тако бисмо и причу о савременом српском језику могли почети овде. На почетку 19. века јужнословнески народи живели су на територији две државе – Аустроугарске и Турске. Српски живаљ у Србији живео је већ шести век под Турцима, на корак од првог великог устанка, а велики број Срба пребега већ се одомаћио у Аустроугарској.
Почетком 18. века Срби су већ читав век живели у Аустроугарској после Велике сеобе 1690. У тих стотинак година успели су да преживе, уклопе у аустроугарско друштво, а они имућнији и да пожеле да им деца уче школе и језик својих предака. Но, мали је преосталих зналаца језика, који ни у матици више нико није користио, сем у ретким преосталим црквама. Србија не постоји (део је Турске царевине – муслимани, живе у Аустроугарској – католици, помоћ по питању језика може се тражити само од словенске православне браће, па се окрећу Русији). Стижу руски учитељи, али са руским букварима и рускословенским језиком.
Рускословенски језик, који Срби користе као службени од око 1720. и доласка руских учитеља у Аустроугарску, године 1800. био је чврсто устоличен у функцији језика цркве, као у богослужењу, тако и у црквеној администрацији. Ван тога, свуда се повлачио пред утицајем два своја ривала – српског народног и славеносрпског. Рускословенски је био језик који је требало учити, а како ни у Русији више није био у књижевној употреби и како на балканским просторима више није било оних политичких околности које су српско политичко руководство нагнале да се ослони на Русију и уведе рускословенски језик, почело је јачање његових ривала.
Деветнаести век, дакле, Србе је затекао не само са прекинутим државним статусом, већ и са нерешеним питањем књижевног језика. Док су многи књижевни језици Европе као енглески, француски, немачки, италијански били стандардизовани и увелико живели у књижевним делима Шекспира, Петрарке, Гетеа, Срби су настављали традицију писања на рускословенском, а истовремено се писало славеносрпским и српским народним.
***
Просвета Срба у Хабзбуршкој монархији почетком 19. века све је више била у рукама световњака, који нису рускословенски познавали тако добро као припадници клера, па се јавила променљива мешавина рускословенског и српског народног тзв. славеносрпски језик, који је временом постајао све више српски. Основни речнички фонд био је српски, а рускословенске или руске речи уклапале су се у текст онде где није било потребне српске. Гласовни склоп је био све више српски, а графија и правопис су били слични као у руским књигама. На крају српским (народним) језиком, који је непрекидно жив у усменом коришћењу, и који је ,,неозлеђен“ претрпео све варијанте српског књижевног језика, почетком 19. века служили су се Срби свуда где су живели.
С Првим српским устанком и формирањем нових тела у матици Србији – устаничке владе, министарстава и сл, појавила се потреба и за писаном комуникацијом представника Србије и Турске и Аустроугарске, тако да су устанички писари у комуникацији с Турском користили српски језик записан рускословенским писменима, а у комуникацији с Аустроугарском или Русијом или црногорским владиком писали су рускословенским или славеносрпским језиком.
ПИСМО СРПСКОГ ЈЕЗИКА У 19. ВЕКУ
Дакле, српским (народним) језиком говорило се свуда где су Срби живели, али овај језик није имао своје писмо, јер вековима народ није ни имао потребу записивања, а у службеној употреби били су старословенски, па српскословенски, рускословенски и на крају славеносрпски. Јасно је било да је стање тројезичја немогуће, па се јављају поборници сваке од струја:
– једни заговарају коришћење рускословенског као језика ,,учених“ и ,,више класе“ (митрополит Стефан Стратимировић, Лукијан Мушицки);
– други су писали славеносрпским с великом жељом да народни победи, али и недовољно знања да само њиме пишу (Захарије Орфелин, Гаврил Стефановић Венцловић, Јован Рајић, Доситеј Обрадовић);
– трећи су били поборници народног језика (Павле Соларић, Јован Дошеновић, Сава Мркаљ, Лука Милованов).
Струју поборника народног језика чинила је ова група од четворице младих људи рођених у малим местима у западнијим областима, које нису биле под непосредним утицајем Сремских Карловаца и њиховог рускословенског утицај.
Свестан да је српски језик садржао много мање гласова од броја знакова традиционалне ћирилице коју су Срби користили за писање по променљивим и несређеним правилима, Сава Мркаљ је 1810. у књижици ,,Сало дебелога јера либо језикопротрес“ српску азбуку подвргао веома чврсто изведеној анализи и образложио потребу фонетског правописа. По угледу на Аделунга, он је истакао начело ,,Пиши као што говориш“ и остварујући га, из азбуке избацио 16 сувишних слова. Збирку је штампао црквеном ћирилицом на коју су се његови предлози и односили, мада је говорио и о реформи грађанске ћирилице. Да се задржао само на овој другој, вероватно би мање отпора изазвао. Овако, притисак црквених старешина био је немилосрдан, а Мркаљ му је био утолико изложенији што се 1811. и сам закалуђерио. Године 1817, напаћен и сломљен, он се у чланку ,,Палинодија либо одбрана делеога јера“ одрекао свог схватања да то слово треба искључити из српске азбуке, што га није спасло немилосрдности митрополита Стратимировића, али није ни потрло његову огромну заслугу за побољшање српске ћирилице.
Мркаљевим правописом била је написана отприлике у исто време и књига његовог пријатеља и истомишљеника Луке Милованова Георгијевића ,,Опит настављења к Србској Сличноречности и Слогомјерју или Просодии“, коју није желео штампати другачијим словима, па је чекала 1833. да буде објављена и потврди језичку реформу коју је Вук увелико спроводио, а сами јој Сава и Лука утрли пут.
Реформа српског језика и писма назирала се, али још увек су јој противници били моћнији од реализатора. Мркаљ и Милованов нису били довољно снажни да одоле притиску црквених власти, иако су имали подршку у водећим славистима тог доба. Чех Јозеф Добровски, почетком 19. века средишња личност тада још младе славистичке науке, знао је за тројство књижевног језика код Срба (црквени, народни и мешовити). Његов млађи пријатељ, Словенац Јернеј Копитар, чиновник бечке Дворске библиотеке и цензор словенских књига у Аустрији, ерудита одлично упућен у проблеме српске културе био је у личним контактима са већим бројем научника ове области. Формиран под утицајем Шлегела, Хумболта и Аделунга, водећих романтичара немачких, Копитар је био ватрени поборник народног језика и дијалекатске разноврсности у књижевности, као и правописа који одговара стварном изговору. По његовом схватању задатак граматичара је да констатује чињенице, а не да прописује какав језик треба да буде. Зато је и одбацивао славеносрпски као вештачки језик, а за народне умотворине говорио да су драгоцени документи аутентичног језика и националног духа. Без успеха је наговарао своје познанике Србе да напишу граматику и речник свог језика, јер је међу Хрватима владао изразити регионализам, а и деловање тамошњих научника ,,илираца“ и тајни договори са руским царем (→Копитарева љутња на Гаја и илирце), нису били у складу са његовом илирско-карантанском теоријом. Спис из 1813. ,,О узроцима пропасти Првог српског устанка“ Вука Стефановића Караџића све је преокренуо.
Вук Стефановић Караџић родио се у породици која се у првој половини 18. века доселила из племена Дробњака под Дурмитором у Тршић код Лознице, доносећи свој источнохерцеговачки, ијекавски говор. Говор дошљака временом се почео мењати и прилагођавати суседним говорима, нарочито суседном шумадијско-војвођанском дијалекту.
Вуково школовање било је несистематично и краткотрајно, али преломна тачка за развој српског књижевног језика биће његово познанство са Јернејем Копитарем 1813. Велики слависта је одмах приметио Вукову изузетну даровитост и изворно познавање српског народног језика. Његово уверење да ће Вук успети у оном што други Срби пре њега нису успели довело је до сарадње и пријатељства које ће трајати све до Копитареве смрти 1844. Усвојивши многе идеје свог саветодавца, Вук је својим делима почео остваривати Копитаров утицај.
Вук је као и раније Сава Мркаљ својом Писменицом и Пјеснарицом, одмах изазвао бес митрополита Стратимировића, који је писао тужбе бечком двору. Копитар је доследно и вешто бранио Вука, а тиме и себе, цензора словенских издања на бечком двору који је допуштао штампање Вукових списа.
Копитарева подршка није Вуку доносила симпатије међу Србима, јер је Копитар био ревностан католик, одани аустријски патриота и противник Русије. То код њега није искључивало искрена словенска осећања. Он је у Аустрији гледао земљу са претежно словенским становништвом, које ће у тој држави остварити своје националне тежње. Вукови потези удаљавали су српску културу од руског утицаја и доприносили смањењу улоге православне цркве, што је било у складу са Копитаревим гледиштима. Но, у историјској документацији, па ни у Копитареој преписци са аустријским државним органима нема ни помена о некој његовој жељи да се Срби покатоличе или приме у унију.
Вук је 1814. године објавио две књижице које су обележиле два главна правца његовог рада:
Малу простнародњу славено-сербску пјенсарицу, прву штампану збирку српских народних песама, и
Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану, прву српску грамaтику чији је писац био Србин.
У граматици је пошао од Мразовићевих рускословенских образаца промене, које је заменио српским, а Мразовићева правила прилагођавао српском језику. Саветовао се са Луком Миловановим и преузео од њега систем акценатских знакова, којима су могле бити обележене скоро све особине новоштокавске акцентуације, а побољшао га у речницима 1818. и 1852, тако да се користи и данас. Писменицу је израдио Вук на основу свог матерњег говора
Click to access filologija_53-1.pdf
Наставиће се…
Српски лако 