Knjiga naslova “Plašim se!” pojavila se u knjižari baš u vreme kada je moja posvećena potraga za literaturom na temu straha dostigla vrhunac a misao o tome da mora da postoji još nešto, ključno i dovoljno snažno da zaokruži sada već prilično zbrkanu gomilu informacija, ispraćala sve do tada naučeno.  Koliko je ova knjiga “prava”, otkrivala sam iz rečenice u rečenicu, sa svakom (ali svakom!) pročitanom stranicom a naročito uz stranice koje su, prazne, čekale da ispišem sopstvenu priču o sopstvenim strahovima.

Strah je tema o  kojoj sam  u poslednjih godinu dana vrlo intezivno razmišljala. Nakon drugih knjiga čiji bi zajednički naslov mogao da bude “Kako se osloboditi straha” (p)ostala sam prilično informisana  o formalnostima u vezi sa poreklom i manifestacijama straha, naučila sam da počivaju na pesimističnim uverenjima odnosno, da ih “loše” misli dozivaju, dovlače i fiksiraju… i sve je postalo jasnije i manje nepoznato, pa ipak – ono nešto je tvrdoglavo falilo. …Možda jedna rečenica, razmišljala sam,

kao vodilja,

kao ohrabrenje,

kao jednopotezni dovoljno bogat sloj bele farbe preko zastrašujućih grafita koji se unutar nas ispisuju gustim i tamnim bojama i remete nam sklad.

Ono što je falilo je zapravo – kontra knjiga jasnog naslova “Plašim se!”

kao temeljno priznanje,

kao pomirljivo pristajanje i

kao neminovna polazna tačka, jer “…sa strahom si uvek na početku, čak i kada si na kraju”, objasnila je Vanja.

Plašim se i to je sasvim u redu – dočekalo me je na pragu ove knjige a svi oni slojevi zbunjenosti rođeni iz sukoba nekontrolisanog bujanja novih osećanja i sužavanja prostora za ista od strane okoline, lagano su se oslobađali, čineći neke nevidljive unutrašnje kanale prohodnim i duša je, najzad, prodisala.

Mnogo je toga što je iz kolekcije tog haosa isplivalo i rasulo se po praznim stranicama ove knjige jer svaki put kada neko odmahne rukom, smešeći se spokojno i  nedovoljno zainteresovano nas slušajući naivno izgovori “Ma, nije to ništa!” jedno “sitno” osećanje, sa krupnim razlogom stvoreno u nama i za nas, odlazi  u pomenutu kolekciju da se ljutnjom zbog neshvaćenosti hrani i da od nje raste i širi od blagog žuljanja do nepodnošljivog gušenja.

Budući da je u pitanju kontra knjiga, u njoj neminovno postoji i čeka upravo strah, koji je mnogo više od jedne reči, te poseduje, shvatićete i fizički izgled i mesto rođenja i adresu prebivališta i misiju i pre svega poruku. Dobronamernu, prijateljsku, lekovitu. Onu jednu rečenicu koja suptilno laktom gurne našom maštom iskreirane loše scenarije, u stranu i iznenadi ih pitanjem – Pa šta!?

Od prve do poslednje stranice imala sam utisak da je ova knjiga napisana za mene, jer  takva mi je trebala. Stoga duboko verujem da će i drugi čitaoci osetiti  slične bliskosti.

Kada sam, negde na polovini knjige osetila potrebu da se zahvalim Vanji , napisala sam joj da verujem da, tragajući  kroz knjige za odgovorima na kraju neminovno dolazimo do zaključka upakovanog ni manje ni više nego baš u onu dosadnu i istrošenu rečenicu – svi su odgovori u nama samima… Nisu u knjigama. I to je tako, ALI – knjige poput ove nude nam precizne putokaze ka mestima sa kojih nas ti odgovori dozivaju, ukazuju nam na prečice, vraćaju nas, odbegle, vode nas i čuvaju od beznadežnog lutanja a to nije malo, znaju oni koji lutaju.

https://www.korisnaknjiga.com/plasim-se-naslov-160899

Pomisao da smo zaglavljeni  u vrtlogu prenametljive samodovoljnosti, ume ponekad da dovuče senke u moje svetove i omalovaži vizije o širokim granicama lepote življenja koju bih jednom mogla da dosegnem i podelim.

Verujem da se ljubav preliva samo iz srca koje je ljubavi puno ali mi se katkad učini da pomenuti vrtlog počiva na sumnji i kolebanjima nad pitanjem – da li postoji prirodni zakon i ma kakva logika po kojoj će nakon prelivanja u nama odista biti još više ljubavi? Oprez gotovo neosetno zateže konce i reč „zauvek“ postaje daleka i strana.

Možda se upravo u toj reči krije izvor nostalgične topline koja me je dozvala sa naslovnice knjige, iz mnogo razloga neobično drage…

Neporecivo nadaren veštinom  da čitaocu dočara spektar tananih osećanja koja prožimaju putanju od duše do razuma, Ivan D. Kosta, autor romana “Zauvek” za temu je izabrao ljubav, ono najlepše što čini samu suštinu i ljudskosti i radosti, a posebno me je dotaklo što je u pitanju ona ljubav o kojoj se sve češće govori sa rezervom i podcenjivanjima a zapravo je, upravo takva kakva u biti jeste, utemeljena na slobodnoj volji i ličnom izboru, nezamućena spletkama požude, istinski vredna bezgraničnog divljenja!

 Prijateljska ljubav. Bratska ljubav među prijateljima!

Ljubav kojoj je nebo granica i koju ni smrt ne briše.

„To je možda i najveći dar ljubavi, da obične stvari i dane, nevažne događaje, pakuje u celofan neprolaznog sećanja, s velikom mašnom i stavlja ih u orman uspomena. Tu ostaju za svagda. I često ih posećujemo, uglavnom kradom, brišući sa njih prašinu i trag vremena.“

…Najdragocenije što dvojica prijatelja danas poseduju su, shvatiće,  uspomene na tajne, radosti i boli koje su u dalekoj mladosti podelili. Tada, decenijama ranije, premda su spoznali svu draž, silinu i dubinu prijateljske ljubavi, nepromišljeno su dopustili da lažni sjaj promašenih prioriteta zaslepi bistrinu snova za koje su se dve duše  bezrezervno zalagale, kao jedna!

Neke nas greške, čini se, okuju za sva vremena pa pomireni sa odgovornošću za loše izbore, kaznu prihvatamo kao sudinsku  neminovnost. Gordost, kukavičluk, strah, slabost duha, izgovorima čuvaju distancu koju vreme nemilosrdno veliča. Ipak, ova nam priča pokazuje da je moć “zaveta na zauvek” nepotcenjiva a život domišljat u iznalaženju načina da objavi oproštaj, čak i onda kada izgleda kao da je prekasno.    

Jedan od najupečatljivijih momenata priče je svakako, lik  mudrog  profesora, koji svoje zanimanje zdušno izjednačava sa životnim pozivom te sa neobičnim žarom, posvećenošću, zadivljujućim dostojanstvom  i neverovatnom sposobnošću da kroz živa predavanja prepliće uzvišeni gastronomski hedonizam i uzvišeniju ljubav prema Bogu bez potrebe za međusobnim potiranjem, vodi svoje studente visoko –  do veličanstvene jednostavnosti, ispraćajući ih u život stihovima Radjarda Kiplinga, opomenom i savetom u njima, siguran da će im se mnogo puta vraćati i u njima uvek pronalaziti i potporu i utehu.

Takođe, lik jednog od njegovih najistaknutijih i najmilijih studenata, dočaraće nam važnost  hrabrosti, te neizostavne karike u odluci da se odupremo zamkama raskošne i varljive prolaznosti. Podsetiće nas da nismo rođeni sa snovima o luksuzu i da tek kada dopustimo da glas naše duše nadjača glasove onih koje bismo  po prirodnim zakonima morali da doživimo kao uzore, postajemo „lampa u pećini“ i prepoznajemo putokaz ka slobodi. Samo hrabri se usuđuju da odraz sopstvenih ideala potraže na mestima do kojih možemo stići tek sledeći poziv srca i glas duše, nesputani snovima o površnom, prolaznom i lažnom.

„Gde su granice ljubavi?

Nema ih, jer kada ih postaviš to prestaje da bude ljubav!“

https://www.korisnaknjiga.com/zauvek-naslov-137201

Prvi izvor sa koga se duša deteta napaja svetlošću su one zvezde, koje u majčine oči bivaju utisnute kao ordenje kada na svet donese novi život.
Dete ne zaboravlja trenutak u kome počinju da blede. Iščekuje i nada se i strepi a njihovo konačno gašenje doživljava kao jasnu poruku da je mrak jači…
Jer majka je prvi uzor.

A nije li čudno to što zvezde u očima jedne žene ne može ugasiti nečija snaga, ni veličina, ni moć već isključivo otrovni pipci neizlečive ljudske slabosti?
… I dok se danas hrabrost žene meri njenom odvažnošću da pokida okove bezbojne „sigurnosti“ i pusti korak ka neizvesnim nagoveštajima istinske radosti, istorija pamti jedno drugačije vreme u kome se hrabrost ogledala u ćutanju pod težinom zanemarenih želja, uskraćenih izbora, istrgnutih nadanja, pregaženih snova, okrvavljenih osećanja…
U tišinom zamagljenoj pokornoj poslušnosti pred nepravednima i okrutnima!
Dina, kao osuđena imenom koje su joj izabrali (poslušna), rođena je u vreme kada se polom sticalo pravo na znanje, sigurnost, slobodu izbora, govora, življena, pravo na sreću… Svoj je vek, lišena svakog prava, proživela kao heroj, ćutke primajući na svoja leđa prezir, gnev, mržnju i zlobu kamenih neljudskih srca nadajući se da će ih tako ostati manje za sve one koje je volela. Da će oni biti srećniji.

Ovo nije priča o njoj.
Ovo je Njena Priča, zapisana rukom njene „prve milosti“. Autorka, Biljanja Alavanja romanom „Marioneta“ želela je da pruži lični doprinos borbi protiv porodičnog nasilja i za sva vremena snagom svoje ljubavi ispisanom istinom utisne pečat poštovanja i divljenja prema herojstvu baka Dine koje ne sme biti prepušteno zaboravu…

https://www.korisnaknjiga.com/marioneta-naslov-137204