****

Prvo u pogledu da „lazem kao pas“, a mislila sam da ne lazem. Rekoh onomad da bih prozorski deo investicija dala za kubanski pesak, ali ne bese tako. Dadoh investiciju za prozor, infekciju ociju od prasine i za krs, koji se bogami vukao poprilicno. Ponosno se gledamo svaki dan.

****

Nisam imala osecaj, kao sto vecina kaze, da se tek na kazanu oseti kako smo sicusni na ovoj planeti. Skromno sam svesna toga stalno, pa sam uglavnom trazila kamanje , odnosno lavu izvan staza za „slikanje“. Navukla sam  nekoliko nijansi i velicina i deluje prilicno depresivno, mrtvo, a ustvari je najzivlje kamenje u povoju. Ljudi  kupuju suvenire, odnosno  iste primerke na plasticnom postolju a unaokolo leze tone istog.. Valjda je poenta u natpisu, da se zna odakle je. Ja moje kamenje poznajem i bez natpisa.

*****

Jos jedna nepoznanica . Draz vecernjih toaleta  koja premasuje draz oblaka. Mozda i misao da svaki oblak donosi  kisu  a svaka toaleta  princa. Princeve ne sretoh…

ali kociju da.

On je izasao da se venca.

*****

Ali rado bih kupovala na ovoj pijaci

ovde sirila ves..

cekala berbu  u ovom okruzenju.

Balkoni su za komlekse

Meni je sve odgovaralo. Njihova lezernost , prirodnost i naravno hrana i pice.

Imas utisak da se psi „sire“ kao da znaju da su sa Sicilije. Ovaj pozira bas preko puta stepenica, na kojima su u fimu ubili kuma. Malo mase repom a malo se prevrce od vrucine.

Naravno, ima i tona  neodnetog smeca ( i to regulise mafija),  jos se sa racunom placa prilog  za istu, ali opet. Meni je sve to tamo odgovaralo.

****

Sada mi se „sire“ domaci vrapci, pokusavajuci da mi otmu od dorucka.

i doticni princ u belom.

 Povremeno ga cuvam i nasa je ljubav pregolema.

Od leta su ostale slike na raznim tehnickim pomagalima  i naravno u srcu ili kako ko voli, u secanju. Ja sve nesto mislim da je secanje  uglavnom u srcu, mada su dokazali da je centar u mozgu.. Sto se tice zelenila, ne manjka ni na mom balkonu.

Sad je ostalo da u ovaj sat  zalijem  limun, avokado, ruzu, razno cvece, jagodu, petunije, kaktus, cuvarkucu, aloju   i  jos bezimenog bilja, pa na spavanje. Kad se oni balkoni nisu srusili, nece valjda ni moj. Sto je ljubav neka cudna kategorija, tacno svaki cvet zna koliko ga volim i tako uspeva.

I tako, koga nema moze i da svrati.

Znam, pametni smo ljudi, nema nista ispred , nema iza.  Jedno je proslo, drugo je hipoteticko, a ovo sada je za moj ukus previse realno. .

Tu negde izmedju sam i ja.

Nije bolje stanje ni sa suskavim muskim. Sive, crne  sa straftom sa strane, sa i bez uckura na nogavicama. Strasno bi bilo da su svi  „odonud“ gde imaju slobodno, malo lakse ako su sa treninga obliznjeg lokalnog kluba. Sve je pocelo, mozda jos onomad kad su gornje delove uvlacili u donje. Valjda se tada ukus promenio i nikako da se dodje na zelenu duhovnu granu.  Svi su sportisti za instituciju i ucestvuju u turniru. Ne pomaze tu ni lepo utrenirano mlado telo, da ne pominjem starije, gde ima visuljaka na sve strane.

A pustaju tako i decu u skolu. Uvijaju se nogavice oko tanusnih nogica i nekako sve izgleda tuzno u klempavim cizmama koje su sada moderne.  Moda je cudo, moda je izgleda ipak  u pitanju. Ali nije ni moda za svakog.

Ima ljudi koji zele da se bore za opste  dobro. Saznanje raduje ali istovremeno ledi krv u zilama, jer ima i onih kojima zaista nista sem profita nije vazno. Borba je prilicno neravnopravna, tako reci partja sa prilicno izvesnim krajem. Stara prica, poznata i vidljiva na svakom koraku, pa je mozda citava licna potresenost neprilicna. U okruzenju se saplice svakodnevno na ugrozenost ljudske vrste, ne gorila u Nacionalnom parku.

Ali ako ljudi ne mogu da se uzdignu i da osecaju tugu i odgovornost zbog bestialnosti koja preti da unisti staniste zivotinja, koje nam nista nisu krive sto naseljavaju deo planete, samo zato da bi se dobila jos jedna busotina za naftu, mislim da tesko mozemo da osecamo pravednost u borbi za nase  ljudsko dostojanstvo.

Skidam kapu svima koji su ulozili trud i koji su puno toga rizikovali da naprave dokumentarac o borbi za zastitu Nacionalnog parka Virunga u Africi u kome zive mozda poslednje planinske gorile na svetu. Ne bih zelela da taj film ostane kao secanje na vrstu koja je nekada zivela u tom delu Afrike. Postidjeno tvrdim da na zemlji  nema ocito mnogo planinskih gorila, ima raznih majmunolikih ljudi cija se zajednica vec neko vreme ubrzano povecava. Hrane se uglavnom dusama  koje kupju  i preprodaju za novcanu dobit. Koja je vrsta duse u pitanju, ljudska ili zivotinjska, ne igra ulogu.

Zato nije taj Nacionalni park tako daleko, nije preko sveta, plasim se da je svuda oko nas.

A onda pocnes da kujes planove u tom nevidljivom, nedodirljivom, nepostojecem. Od sada cu ovako, ili onako. Tu ni ogledalo ne pomaze,  jedini kompas je isto ono iz dubine duse. Ponekad  zalis za proslim, pomalo uglavnom tugujes i gledas u buduce. Gde je to tacno, ne znas, jedino je izvesno, da sve je samo ono sada.

Preskace ova godina po tri stepenika. Istrcala je  tako brzo. Ove sa vecim brojevima su kondiciono bolje, sve brze i brze. Skoro joj i ledja vidim. Neka, neka ide. Zapinjala je  povremeno, teturala i pridrzalvala, negde se jedva  vukla, negde poskakivala ali evo je, skoro je zamakla. Volim sto necu biti tu kad zamakne. Kao da cu da je isfoliram, da ne znam da je otisla .

Zelim vam svima sve kao i sebi, da ne nabrajam. Zna se…cili, veseli, nasmejani, zadovoljni, voljeni i zdravi.

Kada se rodis, pre nego sto te oslove napismeno nekim imenom, imas broj, u duzini, tezini, obimu, pa cak i ocenu. Nije to ocena ljudskog kvaliteta. Za to ne postoji nikakva tablica, ali ocena vitalnosti, kako je zovu, koja se kasnije menja, ali se to ne ocenjuje. To zaludni opisuju recima, zaludni citaju a ostali sabiraju.

Nizu se posle ostale ocene, naravno sabiraju godine, okrecu kalendari i sve se svede na isto.

Dakle, vredni ste toliko i toliko krvnih zrnaca, ovako i onako. Ako su povisene vrednosti za  emotivnost, odstupa se  od granicnih vrednosti u drugim rezultatima. Dok zavredjujes da si broj, imas mesto na lestvici paznje. Ako tu omanes paznja sklizne ka brojevima koji su teski  vise nula.

Nikada nije covek A ili B. Moze da bude nula od coveka ili desteka, mada se u poslednje vreme broju dodaje i valuta. Izgleda kao „milion dolara.“ ali se od svega vidi uglavnom samo nula.

Odavno ne mislim na tebe onako. Nedostaje mi, ali se isprecilo izmedju hiljadu zvezda i crnh rupa koje gutaju uspomene koje sam obojila u lepo. Bilijarski sto koji ih proguta, ali su negde u podsvesti. Ostaje samo pitanje tebe, pitanje mene i zelja da niko ne sklizne. Mozda da ostane onako, koje daje nadu da je i bilo.

Resila sam da ovaj post objavim na kraju  godine , dakle danas je pred Bozic ove 2014 godine, u koju bas puno polazem.. Igram se da vidim kako ce mi izgledati kad ga procitam kasnije, ako narvno WP prezivi, a nadam se da cu i ja da preteknem.Pokusavam da dobacim kako je bilo prosle godine u ovo vreme i secam se, nisam mogla da predpostavim da cu pisati ovo da ne zaboravim. Serem, nije lepa rec, ali neka, nikada necu zaboraviti i nista nece pomraciti to sto je  zakapsulirano  u proslosti onako kako sam ja smislila. Jos jedna loptica kinder jajeta u mojoj glavi. Necu nista vise da ti kazem, necu verovatno ni cutii razloge zasto je sve ovako da pisem u  buducnost. Ali jedino je to vazno, buducnost u kojoj zelim sve lepo i da nikada ne procitas ovo. Vidis, kujem unapred pozitivnu energiju da ozari  sve , a ostalo onako kako sam i rekla i mislila, svako po svojim nahodjenjima. Imam pravo da fantaziram, to mi je sastavni deo psihe pa i da zivim svoje fantazije. Eto ovo neka bude to.

Tmur, tmur, tmur.. da mracim maloo? Mrac, mrac mrac….uh… Jbt kao na filmu, kao lepo je vreme, „kao „, sunce se  nesto  muci da sija .. sve nesto na jedva. Niti je zima, niti  prolece. Nije ni jesen. Ne znam da li jos neko igra u ovom filmu ?

Mislila sam da ne shvatam svet onako kako treba, mozda i ne shvatam. To sam nekada shvatala kao packu, pitajuci se, kako da nabijem taj mrstavi odurni izraz lica na kojem ce se tezina svakodnevnice oslikavati kao ordenje za ulazak u i zajednicu ljudi, koji se medjusobno razumeju da  nije lako. Razumeju se  samo po namrgodjenom izrazu lica. Njih neki drugi gledaju sa uvazavanjem, naopako, smatra moja malenkost.

Jezim se od mucenja, samomucenja, mucenja za druge, zbog drugih. Nesto u zivotu radis, cinis, za sebe ili druge, iz volje, potrebe ili neminovnosti, onako kako mozes ili umes. Boriti se uspesno ili manje uspesno, sve jedno,  je pohvala, sve dok se smatra kao neka borba. Volja za boljitak  sebi i ljudima oko tebe. Kada borba predje u sferu sazaljenja sebe, kao objekta zivota koji ucestvuje nerado u borbi za opstanak, onda ta borba za necim, bilo za idelima, hlebom ili mestom pod suncem se vidi u polozaju tela, kretnji i izrazu lica.

Ne znam zasto se takva karateristika „mucenja“ uglavnom na neki neobican nacin miksuje u znacenje izmedju sazaljenja i divljenja i saosecanja. Svi smo ocekivali crveni tepih koji ce biti prostrt pred nasim nogama.  Osecamo da smo zasluzili bolje, da vredimo vise. A tu gde smo, treba da budemo samo mi, pored teskih okolnosti, oni koji nesto vrede, mada oko nas nije sve na ceni. Mozda da budemo bar oni koji ce sami sebe ceniti.

Jasno mi je da nas je munulo svasta u zivotu, da je zivot jedna stvar u kojoj se odigravaju razni obrti na bolje, na gore, ili po gradaciji i jos po nekoliko stepenika jace. Nije lako, ali je teze jos sa licima, na kojima se ocrtava samo to sivililo. Kolektivna depresija, nagrdjivanje koje nije nikakva novost a i nikakav lek kao konstatcija. Znamo mnogo, dosta, slazemo se, vidimo gde smo i sta je oko nas. Meni je dovoljno da se trgnem u mojoj sicusnoj spori, da  ne dam da uticu iznutra na nju, mogu samo spolja. Unutra ja pravim moj svet, ja se pitam i gledam svet iznutra na spolja. Moj svet nosim na licu.

Digla sam ruke odavno od toga,  da se pitam sto to ne razumem, da pokusavam da shvatim i da opravdam. Platila sam veliki danak, progutala veliki zalogaj, takav da bi neki ostali udavljeni samo pogledom na njega. Ne zelim nikome ni da ga pogleda, a kamoli da ga kusa. Svakom je svoja torba najteza i prihvatam da se ne treba uporedjivati. Kad preplivas dobijes  pocast, koja je ustvari naopaka konstatcija: „Lako je tebi“.  Nije to radost sto bi ti bilo dobro, cesto se oseti da nije. Pored svega znas i da se smejes, ima nesto sto je sposobno da odvoji u pojedinacne kapsule  tezinu, teskocu, brigu i da ostavi  prostora i za nesto drugo. Treba da budes slomljene kicme i slomljenog duha, a nisi. Iz iskustva znam da onima kojima je najlakse za druge, je obicno daleko od tog lakog, samo se ne daju lako svojoj „lakoci“.

Ima neki kvrc kod ljudi. Sve je super, sve je sjajno na prvi i drugi pogled,  onda negde u nekom cosku na treci spoznas rupu, prazninu koja zjapi i proguta prva dva pogleda. Tako bih mogla jos da redjam primere, koji nicemu ne vode. Svi mi konstatujemo stanje, ponadamo se da smo bolji i idemo dalje. Osmeh je vec poceo da biva ovde luksuz, osmeh, ne smajli i  selfi facijalis koji se srece na svakom koraku.

Beskucnici sviraju klavir, dele pice i placu. To su nova svetska cuda. Jedinoj zeni koja je reagovala na nasilje se ljudi zahvaljuju, vise od peseset je proslo okrecuci glavu. Cemu to, cemu takve vesti, da se mrzimo, da shvatimo gde smo, da shvatimo da nam ni parce hleba ne bi dali, a kamoli pomogli. Ljudi su zadivljeni reakacijama, jer su ponizili istu rasu. Beskucnici, kako stvari stoje nisu bezdusnici. „Kucnici“ imaju  briga za koliko da prodaju dusu. Ostali zaradjuju i na prvima i na drugima. A gde smo mi ostali?  Negde duboko u sebi, ako nas nismo izgubili u stramputici.