Bacila sam čini mračne
U ljutini, u  napetosti
Prala sam se i postila
I molila, i bajala
Okvire zatvarala
I mirna zavapila

Ljubavi!
Zdravlja!
Pameti!

Da li sam ih prizvala?
Ljubav nekad bude izdana
Čovek bude tu pa nestane
Pamet imaš ili ne ali nekad prestane

No, ljubav je majka
Čovek je umna snaga
Zdravlje je stvar svemira
A pamet je svetinja

Život ide dalje
I kada se prekida
Talas ove svesti
Zapljuskuje
Preliva

Priznajem,
Bila sam neverna,
Bila sam raskalašna,
Besna, nemarna,
Ali moja namera je uvek bila čista
Umesto mene, ceo svet da blista

Reči kao kletve uvek me prate
Reči uvek mogu da me vrate
Obasjaju tamu i okite sate
Reči sam nasledila od mame i tate
I celog života pratiće me reči
Kao nešto što ne može da se spreči
Trkaće se pauze, intonacije i vokali
Kao stari refren u prozukloj glavi.

Ja nisam ja

al kad pomiču mi se usne

dobro znam da te lažem

Ja nisam ja

a nije ni bitno

to što imam da ti kažem

Ja nisam ja

a vremena nema

za još objašnjenja i reči

Ja nisam ja

ti nisi ti

već možda neko drugi ili treći

Ja nisam ja

već svima je jasno

i niko ne zna ko sam sad

Ja nisam ja

za me je sve ništa

večeras je pust Beograd

Ja nisam ja

nit’ je Sunce ovo

što mi jarku svetlost

pokraj oka drži

ne, to je hladni Mesec

koji noćas izuzetno jako prži.

glory to the forgotten
story of the mute
numb and neutered
silenced by the stroll of time
of the norm and the normals
glory for the silence of the forgotten
that have begotten
the diamonds of destiny
forever stuck in the mud of oubliette
of the irony itself
life iterating nonsense at its best
suckling on the breasts
of the wolves that made us
glory to the forgotten
shed in vain never-loved
never-seen never-heard of
frequencies of life
rage on
with the storm and the fury
of everlost

можда ништа никад није било цело
и као мозаик слажем
само дубоку потребу
из срче делова који само делују да су некада били део нечега неупропашћеног

можда је све пропало настало
баш као хаос расутог стакла
и предано као да слажем стаклиће у неку икону записану у мислима
ја креирам идоле своје подсвести
мрачне богове у хаосу
док је можда моја само потреба да постоје
и да је слика некада постојала негде ван мене

можда је само уношење реда
у расуто стакло свуда око мене
једино што могу да радим
јер само неред постоји

могуће стварности ме боле
и стварност делује као превара века рептила капиталаца
свемирима далеко
од стварности коју заслужујем

можда стварност никад нисам ни заслужила него као дете у песку зидам тврђаве наивно у нади да је свака ствар стварна чим је у мени постојала
јер сем тог преуређивања хаоса ја никад ништа нисам ни била

bele noći
bela smrt
bela tišina
roze pomrčina
oblaci dima
a glava nemirna
grč u grudima
znate, sad sam se probudila
i sve sam to već videla
u nekom snu o nekom sećanju
kao da znam da smo bili tu
a ništa nije stvarno
u nedostatku smisla se rastapamo
u neke fleke ljudi
koji su nekada ličili na sebe

moje ja je napušteno rodjeno
moj ego je siroče koje se nada da će ga neko usvojiti
moje biće je školjka neke davne želje da pripadam
očvrsla lomljenjem
krivo srasla
nezgrapna
besmislena
i uvek mislim da sam ja ta ranjena
dok sejem dramu i haos

plašim se da pričam jer ću čuti nešto što ne želim
obuzima me ćutanje
utišavam misli jer ionako nemaju smisla
slatkasta mučnina mi se penje u nos

život je ono što se dogodilo dok sam ga planirala
kao da svaku tugu sama sam birala
mada volim da mislim da ona meni je sudjena
nekom davnom kletvom u krvi
nekim zlim usudom
jekom grčkih mitova o vodi koja izmiče žednome
u repeticiji replikovanju reagovanju
poništavajući poslednju potvrdu identiteta
izbegavajući zaslugu za sve to

Ja skupljam ključeve koji odavno ne mogu da otključaju nijednu bravu.
Skupljam komore u sećanju.
Hiljadu bivših prijatelja i bivših sopstava u njihovim očima.
Ogledi duše u besmislu.
Gadim se sebi u ogledanju i oslepim za sve sem sebe
Ludilo sujete zanosi duh
Uvek uzimaju više nego dajem
Uvek je izdaja kad prestanem da trajem

tranzicija ili degradacija
reforme i stvaranje novih nacija
identitet u nosu, duša u kesi
o, živote, desi vrati se ko lesi
generacije žive u snu o životu
ako ima boga nikad neću doživeti stotu
evolucija ili degeneracija
od tita preko slobe do nekih novih nakaza

u raljama rata uvek treba tata
nacionalnim ponosom da barata dok biračko telo vata

i gledam taj krst časni i slobodu zlatnu
i pravo i jednakost ko slike na platnu
iluzija ideja i pretakanje u stvarnost
uvek nosi tu gadnu ljudsku kvarnost
devijacije i demarkacije
nove primene i nove frakcije
ludilo u masi je a snaga u broju
i nijedan sistem neće izlečiti boljku
godina pogibije godina plača
godina pucanja godina mača
života u stresu života u zbegu
gde jedino si slobodan s puškom na bregu
spolja stižu jedino harači
pevaju na TVu kao marijači
a u suštini isti su to ortaći
jer i od najjačeg ima jači
koji je deo štapa kraći
dal’ će mene iko naći
ispod identiteta
s one strane dostojanstva
s one strane timova i štafeta
s one strane ordenja i plaketa

tesan je ovo kosmos za ovako sitnu osobu
jer moj um uvek razmišlja tri poteza unazad
i svuda vidi simbole svoje propasti
sam je sebi tesan taj um
zatvor opsena i loših namera
u ime ljubavi, mrzim
zbog dobrote, grešim
iz poštovanja nipodaštavam
jer ako išta stvarno ima smisla
kako nastaviti dalje

a opet ide se
sa teškim teretom celog tog zatvora
i čini se
i zatvor raste
nove komore i hodnici
i sve je jasnije da nema izlaza

kazna je život
i sve što znam su zidovi
ropstva i preživljavanja
jer ja sebi ne pripadam

ne mogu da volim
jer ljubav je za mene nešto drugo
i kome to da oprostim
i zašto

za mene je ljubav negativ
i stalno je izmišljam
u inverziji sebe
i to što je nema
i što ne mogu da oprostim
čini da je ne bude
jer sem mržnje nisam sposobna da vidim

ovo srce je jebena rupa
menjam se iz korena
a uvek sam glupa
krpim se i popravljam
a uvek sam bušna
molim se da Boga nema
stvarnost mi je mrska

i svaka želja je nerealna drska
čini mi se da rođena sam prsla
čini mi se da nade nema
čini mi se da izvor sam problema

da ljubav ja nemam i ne znam da dam
da kurčim se kad napravim plan
jer sve iovako je prah i pepeo
Tvoje ime čovek diše da bi nestao

i ako to je pravda i sve po kazni je
kažem, daj mi još, kažem, gazi me
daj mi probleme, daj mi da venem
daj mi da tonem, daj mi da skrenem

da saznam da li imam srce ako išta ostane
u patnji čovek kali se
daj mi da postanem
kroz trudove i trude
daj mi da budem
taj bolji čovek koji mogu da budem

kažu da sreća prati čudne
kažu da Bog voli lude
ja bih da budem
samo da budem