”Застани! Заћути! Шшшшш…!”, заустављао је људе на улици помало нападно. Једног је чак повукао за рукав дугог мантила, на шта се он грубо окренуо и претећи га погледао. Сви су носили кишобране јер је тог априлског јутра почела да пада најављена киша којој се нико није радовао. Он је био насмејан, сасвим лагано обучен и огрнут неким смехом из давних дана који се више није могао видети. Сви су журили некуд, гурали га, сличајно или намерно, а он је и даље посезао за људима и говорио:

”Застани! Само мало, заћути…” Очајнички је молио пролазнике да стану макар на кратко и поделе један поглед са њим. Високо изнад његове главе једна птица правила је гнездо. Чим би неко бучан прошао она би се уплашила и одлепршала, чекајући да поново наступи тишина.

”Заћутите, макар на кратко”, молећиво је добацивао гласним пролазницима.

”Ко си ти да нас ућуткујеш!”, гурнуо га је један младић. Птица се том приликом уплашила и одлетела, а неким вражјим чудом, и киша је престала да пада. Наступила је уобичајена градска галама, она тешка као челични мач који се зарива у сваку здраву, једва скројену мисао. Човек који се борио за тишину више није пролазио улицом старог дрвореда и себично је одлучио да лепоту света сачува само за себе. Високо, сакривену од људских погледа и гласова, јер не крије једна птица залуд своје гнездо.

Необичан призор у једном аустријском селу. Пао је један мали облак, не већи од аутомобила за двоје, па су му збуњени и знатижељни људи пришли сасвим близу. Неки су га боцкали штапом, неки покушали да га помилују, а неки чак и да закораче у њега. Деца су се највише обрадовала па је око облака који је већ  почео да ишчезава било смеха и дечије граје. Облак се смањивао пред очима радозналаца, постајао ређи и тањи да би у једном тужном тренутку потпуно нестао, оставивши окупљене људе у чудној неверици. Чини се да су људи више били изненађени његовим ишчезавањем, него напрасним падом са сигурних висина.

Размишљам. Колико је тек несрећни  облак био збуњен, међу свим тим странцима које је до тада виђао само заробљене у челичним птицама на небу? Колико је уплашен и усамљен био, чим није ни покушао да се врати висинама? И на крају, зашто је облак пао? То се не виђа сваки дан. Шта више, не би ова прича завршила у вестима да се свакога дана виђају облаци који иду људима. Размишљам, тек. Можда су људи у малом аустријском селу имали јединствену прилику да угосте и испрате један облак.

“Шта радиш у мом сну?”

“У твом сну? Ово није твој сан. Ово је мој сан.”

ОДГОВОР

“Зашто слабима дајеш толико мука, кад знаш да на својим леђима не могу много тога да понесу? Крст Твој им је претежак, па се савијају и падају под њим. Зар патња и бол у њиховим очима не буде Твоју најдубљу жалост”?, упита човек.
“Зашто нејакима, кад толико моћних има, толико да планину могу померити? Њима би невоља лакше пала, можда је не би ни приметили. Зашто, увек сам се питао, зашто, на тихе, смерне, похлепом неукаљане, болесне и ситне, падне оно најтеже дрво, бреме и стега која одузима снагу”?, тихо се обрати кроз вечерњу молитву.
И не посумња, ни у једном тренутку и не помисли да престане да се моли, да ће молитва остати сама. Склопи очи и руке и дуго остаде у тишини.
“Нејаки и добри никада ме неће издати, ма колика мука да их је снашла. Њима је спасење у Царству Небеском  обећано и док се они труде да подигну то дрво, постављајући ми милион питања, ја их кроз молитву умирујем и спремам им место поред себе. Нејаки и болесни су више уз мене, моле се и у срцу своме носе моје име, а ја их слушам и ослушкујем, не би ли Дух мој кроз њихово тело проговорио. Похлепни и себични, огрезли у мржњи, за нестално, само за њих измаштано богатство у новцу везани, духом сиромашни и слепи за друге, њихова је патња већа и опаснија. Они су од мене далеко и ретко ко да ће ме видети, и молитвом ме дозвати. Ко је без молитве, тај је без мира. Ко не слуша и не познаје моје речи, већу невољу од тога  нема”, тихи глас се појави у глави човека који се моли и он мирно леже и заспи ко дете.
Одговор би јасан и снажан, а срце одвећ умирено.

Можда су на мене само навалиле авети из прошлости, или ме из будућности нешто опомиње да је тамо опасност и да пазим како корачам. Можда ме мрак из жила посеченог стабла обузима па не видим зелене гране које на пролеће треба да процветају. Можда ме ђаво искушава да урадим нешто што никада не бих, а од буке јаловог света не чујем благи глас мог Бога; можда ме Бог дозива, моли, преклиње, а ја га не чујем јер превише живим у изобличеној и накарадној стварности, разрушеној и нагризеној трулим осећањима. Можда превише слушам догађаје из света, па ме савладала свеприсутна бол гладних, необувених, распорених, затрпаних, угњетених. Можда су они далеко, можда то не треба да ме се тиче, али и те како ме боли и гуши сваки њихов преполовљени и једва састављени дах. Можда треба да не осећам, лакше би ми тад свакако било, али како очи своје да залијем воском и не пустим у њих слике које ђаво стрпљиво исцртава и не мари за моју бол. Можда само Бога треба да ослушкујем, његову тишину да упијам у себе, његове испосничке мисли разливам у својој грешној глави, лакше ћу и силовитије дотаћи мир за којим чезнем.

Недалеко од Ивањице, на свега 4 километра и неких 700 метара надморске висине, одмах преко пута цркве где се налази гроб Бошка Југовића, славног јунака из Косовског боја, сакрили се крајпуташи.

Да само кажем коју реч о поменутој цркви. Неупадљива, чак сасвим обична, окружена малим сеоским гробљем над којим се уздижу високи храстови (њих седам, горостаса и поносних дивова), црквица тек једва даје назнаку да се ту на њеном месту налази нешто важно. Нико ни помислио не би да се подно њених дасака налази земља која је чувала остатке нашег великог јунака, једног од највећих. Оног који се након боја на Косову, рањен и у души и по телу, сломљен од бола и пораза који се само тако именом зове,  враћао преко брда и планина шумовите Србије, и на брду изнад Ивањице издахнуо и ту остао. Тек округла камена плоча која лежи на сред цркве, са једва видљивим уклесаним  словима, указује на место упокојења славног Бошка Југовића. Црква мала, али заштићена храстовима који су посађени у спомен Бошку и његовој браћи, ћути и не истиче се много, понекад само гласном звоњавом подсети ретке пролазнике да дух јунака живи кроз векове.

Елем, преко пута ње, али опет сакривени па их је теже пронаћи, ћуте чувени крајпуташи. Скоро сви који су чули за Ивањицу чули су и за њих. Стамене и поносне споменике јунацима Првог светског рата, високе колико и сам човек коме су посвећени. Чим се угледа табла на којој ситним словима пише “крајпуташи” срце почиње да игра и да се отима из груди. То није гробље, то је историја. То нису споменици, то су сузе предака преточене у камен. А камен изрезбарен најлепшим симболима и најтужнијим речима, понегде оштећен од времена и киша, тежак и вероватно с муком усправљен и украшен. Ликови војника наивно насликани, али само што не проговоре из своје рањене утробе. Стеже ме у грудима, крв успорила своје кретање кроз моје тело и као да ће стати.
“На острву Виду борећи се за отаџбину су прекобројним ратницима кости остале и он са њима остави оца браћу да вечно за њим тугују…”
Прођох тихо крај сваког, застадох, са уздахом се поклоних и све ме страх да одем а да нисам довољно дуго крај њих ћутала. Овде отац, тамо брат, онде син, тамо стриц, све сами најмилији и најрођенији чије су кости другој земљи на дар остављене. Остале су само речи, као семе овде посађено… да се не заборави. Страх ме да се већ заборавило. Страх ме да одем. Страх ме да се не понови… негде, некоме.
16.06.2025.год.

(прича објављена у књижевном часопису “Међај” Народне библиотеке из Ужица)

Ниоткуд, без икаквог до тада уочљивог и показаног талента, почео је да пише приче. Нису оне биле толико добре да би га прозвали Чехов, далеко од тога да је био лекар или по неким даљим коренима Рус, али нехотице је почео да носи браду која је наликовала бради великог писца и чак је купио наочари веома сличне пишчевим, а то је већ било сасвим довољно да добије ово славно име.
”Чехове!”, довикнуо је једног прохладног зимског јутра продавац на киоску, гледајући самопрозваног књижевника како сакупља листове папира попадале по асфалту. Погурио се и тиме истакао малу грбу на леђима, насталу временом, као када капи воде бруше камене фигуре у пећинама. Савио се до земље, чини се да би и испод ње ишао, само да је могао, и предуго подизао лист по лист слажући их на повелику гомилу у левој руци. Наочари су склизнуле до врха неправилно обликованог носа, одбијајући да падну на папирно тло, а дуги мантил се обмотао око те чудне човеколике прилике, учинивши је смешном чак и из велике даљине.
”Чехове”, наставио је да дозива продавац, и мало је недостајало да изгуби пар муштерија које су нестрпљиво чекале испред киоска, премештајући се са ноге на ногу.
”Извините”, обратио им се са смешком непријатности, ”не чује ме, или се прави. А јуче је заборавио неке своје жврљотине поред новина, па се бојим да их нека муштерија грешком не покупи.”
Нико од присутних није реаговао на његово извињење, само су превртали очима и дошаптавали се између себе. ”Данас нико више не ради свој посао како треба”, и, ”свуда само чекање и чекање”. У даљини, несрећни Чехов је и даље сакупљао папире, повремено машући заузетом руком продавцу, стављајући му до знања да га је чуо.
”Стижем!”, одјекивало је улицом којом се већ опружила предуга колона возила. Личила је на изувијану змију која се лукаво спрема на напад. Почело је да снежи, онако ситно, стидљиво, ненаметљиво. Бука је надјачала тишину зиме, бука и неизвесност око предстојећих празника, а сасвим је било извесно да ће они доћи. Једноставно, још ниједне године до сада, никада, нигде, није се десило да празници изостану. Ипак, у људима се скоро увек усели неки црв сумње, па са стрепњом и полуневерицом гледају у календар, питајући се да ли ће и ове године бити празника. Можда је та стрепња у ствари нада, потајна жеља да они не дођу и тако нас ослободе оне стеге која се са приближавањем празничних датума све јаче увија око нас и прети да нас угуши. Опет, попут лукаве змије.
Чехов је са празницима бивао све уморнији, замишљенији, повученији, скоро да и није био присутан међу људима, тако је изгледао. Замућеног погледа, са неизоставним осмехом на лицу, отпоздрављао је људима и придруживао се честиткама око будућих веселих дана који су свима обећавали благодет. Није тај обогаљени човек веровао ни у шта што Богом није дато, па ни у наметнуту тврдњу да ће са доласком нове године све бити и те како лепше и боље. Како веровати у нешто што су људи исконструисали само да би имали разлог више за буку и пијанчење, како се препустити том таласу одушевљења поводом нечега што се не може ни осетити, а камоли додирнути? С друге стране, сматравши се рабом Божјим, Чехов је ишчекивао предстојеће верске празнике како би био ближи са Створитељем и још присније осетио присуство Светог духа у овом свету пропалом од злобе и општег посрнућа.
”Ти се претвараш да ме не чујеш или ме стварно не чујеш?”, добацио му је продавац, листајући велике новине које су му заклониле један део лица. ”Покупи те своје рукописе, шта ли су већ, и ослободи ми киоск. Мислиће људи да сам полудео и почео да продајем свакојаке жврљотине.”
”То је моја нова прича”, листови су падали на земљу док се он трудио да их покупи. С времена на време би дунуо неки танки ветар, онај ветар ометач што нам свима умрси баш онај прамен косе због којег не видимо ништа испред себе.
”Добро, добро, само покупи то и иди”, одмахивао је руком продавац успут затварајући прозорчић на киоску. Кад је Чехов подигао главу продавац је већ био заваљен у удобној столици и очигледно га није занимала прича о настанку нове приче.
Нова Чеховљева прича, значи не оног чувеног Чехова, већ овог нашег неугледног и неприметног, почињала је овако:

БЕЗ ОЦА

Њена кухиња је увек мирисала на јабуке. На врућу питу тек извађену из шпорета, на цимет и шољу топлог млека. Сада мирише на заборав. На столу где је развлачила тесто и играла се зачинима брзо се нахватала нека тешка, вековна прашина.Нема дана да се не питам шта се десило са њеним рукама, где су то нестали вешти прсти којима је с љубављу справљала најукусније посластице и јела. На прозору је једног јесењег јутра освануло само кратко писмо од свега пар бездушних речи.
”Одлазим на дуже. Воли вас мајка.”
Покушавао сам да дознам куда је отишла, али сваки траг био је посут заборавом. Моја мајка није била од оних људи што изненада одлазе, далеко од тога. Она није била од оних што остављају, којима се губи сваки траг. Обећала је да ће заувек бити са нама, и ја сам јој веровао. Никада се нисам плашио да ће једнога дана отићи. Када сам тог јутра пронашао писмо, облио ме је хладан зној. Папир је пао на кухињски под и ја сам горко заплакао. Било ми је само десет година.
Свуда сам је тражио. Кад год бих осетио мирис јабука окретао сам се око себе као махнит, иако сам већ потајно знао да се са њом морало десити нешто страшно. Отац је изгледао као да је давно преболео њен нестанак. Питао сам га више пута шта се десило са мајком. У писму нам ништа није објаснила. А он… само је окретао главу и правио се да ме не чује. Убрзо се поново оженио. Моја сестра, и данаспопут лаковерне девојчице, поверовала је да је мајка отишла зато што нас није волела. Причао сам јој, убеђивао је да сви греше и да ће се мајка вратити, али њених осам година није било довољно да схвати да ствари нису само црне или беле, већ да могу бити и сиве, сивкасте, пребојене разним нијансама, зависно од тога којим их је бојама премазао живот и његова продужена рука-судбина.
Повремено бих свраћао до ње, гледао те празне кестењасте очи и запажао да и после много година она живи исту ону лаж коју су с почетка засадили у њу и подмукло је неговали.
”Зар и даље мислиш исто оно што си мислила? Побогу, прошло је много времена. Нешто страшно се морало десити. Па не нестају људи тек тако.”
Окренула би главу и наставила да гледа телевизију. Волела је бизарност тог испразног света. Слепо би се загледала у ту уоквирену слику лажног и промашеног живота, дајући ми само кратке и изричите знаке да одем.
И одлазио сам.

Вративши се тог јутра са улице Чехов је распоредио папире по свом столу како би се осушили и упили у себе мирис дома. Његово писање за њега било је сам живот и вероватно би одавно изгубио свој световни облик да није слова, реченица, мисли, заплета и даноноћног смишљања метафора и алузија. Живео је за своје приче и нимало није чудно што је умислио да је чувени Чехов и што је чак и почео да личи на њега. Округле наочари заобљавале су његов расути свет и смештале га у правилан круг, као што Земља сједињује наше животе и уравнотежује наше страдање.
”Зар и данас? Па побогу, данас је Нова година”, нервозни женски глас се зачуо иза затворених врата.
”Одлази, сестро, пишем!”
”Дођи да седимо заједно. Чујеш, напољу се веселе људи. Славе!” Покушала је да га приволи да остави своје рукописе и проведе мало времена са њом. Чехов се, међутим, још ревносније надвио над папирима и покушавао да осмисли наставак своје приче.
”Ускоро ће Божић! Тада ћемо славити!”, на шта је она само уздахнула и одлазећи негодовала.
”То писање ће те упропастити.”
Пробудио се главе наслоњене на сто, са десном руком пребаченом преко образа. Пар папира било је потпуно згужвано а оловке су лежале по поду, полуистрошене. Икону Светитеља која је висила на зиду изнад стола обасјавало је меко светло које није потицало ни од каквог осветљења изнутра, а ни од споља. Снега није било довољно да би осветлило собу, а сијалица је још јуче прегорела па је такорећи писао у мраку. Једино ноћно осветљење које му је помагало да у мраку пише била је лампа са белом сијалицом од које је више жмурио него што је могао гледати. Увек је негодовао због те ”штедљиве сијалице” која му никада није уштедела ни динара, а коштала га је слабог очњег вида.
Покушавао је да разазна одакле допире тај бледуњави сноп светлости па је шкиљио кроз оне чеховљевске наочари, скидао их и поново враћао на нос. Таман кад је решио да одустане иза њега се створила недовољно јасна прилика, боље рећи силуета човеколиког бића са крилима које држи мач у својој десној руци, а палмину гранчицу у левој.
”Мирно си провео ноћ, у свом послу и незалудан, рабе Божији, зато ти се јављам и обраћам, не као твоје сновиђење, већ као провиђење и знак. Твој крај је требао пасти на дан Божића, али стаћу поред твоје главе ако до тог дана приведеш своју причу крају и докажеш ми да си истрајан и јак у мислима. Наредних седам дана падаће снег а ти ћеш свакога дана, по мећави и невиду, ићи код оног продавца и тражити од њега листове свог рукописа.”
Чехов је бледо и унезверено гледао Анђела, фигуру коју је до тада могао видети само на иконама и фрескама. Измештен из времена и простора, муцао је покушавајући да скроји смислено питање.
”Од продавца? Од њега?”
”Све што ноћу напишеш ујутру ће бити код њега.”
”Он ме мрзи, Света Иконо! Ако ми живот и прича зависе од њега, умрећу, боље ме одмах узми.”
Дрхтао је у мраку, са склопљеним рукама и затвореним очима. Није смео да их отвара. Кад их је отворио, био је сам у соби.
Гласови су се вратили. Напољу су људи славили Нову годину. Његова сестра је покуцала на врата.
”Дођи, брате, бар да ти честитам почетак нове године.”
”Уморан сам, сутра, лези да спаваш”, тресао се као грана што је ударала у његов прозор. Почело је да снежи, све јаче и јаче. Икона изнад његовог стола пропала је у мрак.

Чехов се наредног јутра пробудио из свог најдубљег сна. Једва је отворио очи, једва прогледао. Чинило му се да спава данима и никако није успевао да раздвоји сан од јаве. Повремено би погледао у Свету Икону и није знао да ли треба да се плаши или да буде почаствован тиме што се Свевишњи преко свог Анђела баш њему указао. Решио је да се упути киоску где га је чекао крајње нељубазни продавац и тако провери да ли је само сањао или му се Светац заиста обратио.
Видевши га како се пробија кроз дубоки снег продавац је почео да виче.
”Ово је твоје!”, махао је папиром белим као снег. ”Опет заборављаш своје шкработине код мене. Следећи пут ћу побацати све што заборавиш. И коначно, почни да користиш компјутер. Нико више не пише руком.”
Бацио му је папир у лице одмах затворивши прозор киоска за собом. Чехов је у истом тренутку схватио да ће бити јако тешко урадити оно што му је заповеђено. Јер, сада је било сасвим јасно. Није сањао. Заповеђено му је. Или прича или смрт. И то скора смрт, без припреме, опраштања, само јасна, нетакнута, непланирана, можда и незаслужена…. смрт. Али чим је Бог тако решио, тако мора и бити. Са Богом нема преговарања, нити је он као велики верник желео да преиспитује његову одлуку. Учиниће онако како му је речено.
У рукама је држао папир преузет од продавца и није могао да препозна свој рукопис. По том папиру као да је писао неко други. Слова су била крупна, изобличена, нејасна и нечитка. Прича се градила, текла, гранала се али у правцу њему непознатом. Кроз главу му је прошла једна реченица коју је Анђео изговорио:
”мораш да завршиш своју причу.”
Тромо је корачао непрепознатљиво белим улицама из којих су вирили шарени балони преостали од новогодишње ноћи. Понегде би снег био израњављен и црн од насумично бацаних петарди, те није било чудно ни угледати коју цркнуту мачку или обезглављеног пса који је уместо укусне кости дохватио разарајућу направу у уста. Био је први јануар и његово време је истицало. Предстојало му је тешких седам дана.

”Лези, побогу!”, узвикивала је његова сестра, вирећи кроз кључаоницу. Било је два по поноћи. Увек је бринула о њему, иако млађа, понашала се и изгледала старије. Чим су у раној младости остали сами преузела је улогу стуба куће и све носила на својим плећима. Зато је била јако забринута што је већ два дана светло у његовој соби горело до ране зоре. Плашила се да није скренуо с ума. Знала је да га зову Чехов и да исмевају његове приче, да се ругају његовој малој грби на леђима због које га ниједна девојка никада није погледала. Иако је носио широку гардеробу и покушавао да је сакрије, сви би лако приметили то незнатно испупчење на његовим леђима и као да је у питању преносива заразна болест, одмах су се повлачили пар корака уназад. Он је то примећивао и све више се повлачио у себе и у своје приче.
Те друге ноћи почео је да га савладава страх. Написао је свега пар реченица и у бунилу заспао, све време посматрајући икону Светитеља на зиду. Да ли ће се појавити раније? Шта ако не успем? Не желим да живим али не желим ни да умрем. У ствари, желим да умрем али да ипак наставим да живим! Да, можда је то решење. Васкрснути из овог живота, винути се, отићи Господу, јединој сврси и разлогу постојања. Али не! Она ће остати сама, а толико се бори за мене. Не смем да умрем, писаћу, не смем да умрем!
Презнојавао се и тонуо у сан из којег би се брзо тргао и надвио над папирима. Сијалица је треперила јер су славља и даље трајала. Људи су се радовали празницима.

Њене очи би изрониле из мрака. Плакао сам, често, сањао кошмарне снове. Оца никада нисам очекивао, он ме није тешио. Увек је само она била поред мене. Кад год бих сањао чудовишта, претеће канџе разних немани и авети, појављивала се на одшкринутим вратима и гледала ме очима пуним утехе.
”Не постоје, само понављај у себи да не постоје”, говорила је тихо. Али ја нисам могао да убедим себе да не постоје. Како не постоје када их видим, осећам њихов дах, мирис свог страха! Дрхтао сам, све док ме не би узела у наручје и помиловала по коси. Тада су сви страхови нестајали.
Ујутру би освануло мирисно сунце. Понекад бих зачуо њено певање, стидљиво, без самопоуздања. Ослушкивао сам, крио се иза кухињских врата, плашећи се да је не прекинем. Ако ме угледа, закашљаће се и утихнути. Нисам желео да њен глас утихне. Када сам пронашао писмо уплашио сам се да га више никада нећу чути. А тај глас је терао сва моја чудовишта. Све авети су бежале пред њим.
Јутрос сам доручковао безукусан сендвич. Неко месо је било унутра, на њему мало црвеног прелива и лист пожутеле салате. То моја сестра једе свакога дана, али њој је то довољно, она се не жали. Маминих јела се и не сећа, каже да их је давно заборавила. Некога ко те је оставио треба што пре заборавити, сахранити. Мајка не сме да оставља своју децу, ако их остави заслужује ништа мање но заборав. Зато је ретко посећујем. Почела је да личи на нашег оца, постала је хладна и неприступачна, живи само за себе.
Поштар је једне среде оставио бели коверат у моје сандуче. На њему је познатим, ситним рукописом било исписано моје име и презиме. Задрхтао сам као стакло пред сам пад на земљу.

Прочитавши ове редове продавац на киоску је заћутао.
”Чехове, Чехове…”, прогунђао је гледајући празну улицу којом дуго нико није прошетао. Била је окована ледом. Мрзео је снег и зиму. Угледавши повијеног писца како се приближава киоску огрнуо је тешку јакну и изашао напоље. Ветар га је одмах ошамарио на шта је опсовао себи у браду.
”Ни живе душе, Чехове. Уби ова зима, нешто стегло после новогодишње лумперајке. Да није тако не би прочитао ове твоје шкработине. Нису лоше, знаш”, безуспешно је палио цигарету. Ветар би му одмах гасио пламен на упаљачу. ”Је ли? Откуд то да ти знаш да пишеш? И зашто, вражју ти мајку, остављаш своје папире овде сваког дана? Кад их то оставиш, кад су ту чим ујутру дођем?”
Чехов је дувао у залеђене прсте и само чекао тренутак да оде, али је продавац очигледно решио да прича.
”Куд сад”, мислио је писац, ”зар сад кад највише журим, сад кад ми време измиче? До сада си ћутао, викао на мене, вређао ме, а сада, кад нигде никога нема, употпуњујеш своје празно време мојим причама. Ништа ти не знаш о причању, за тебе је прича она злонамерна коју о другима смишљаш и преносиш. Оговараш и преносиш неистине, као и већина јадника у овом малом, мржњом испуњеном месту. Ништа о мени не знаш, а већ си ме осудио. И моју грбу, и мој нос, и моју сестру, и мој живот. Све моје си ставио на оптуженичку клупу и пресудио ми, кварно, без да се ставиш у моју кожу и у мојим ципелама проходаш.”
Гледао је продавца онако испод ока, пун неког презрелог гнева и срџбе. Није одговарао на његова питања, зашто би? Време му истиче, а он стоји на кијамету и прича са тим безвредним човеком. Да, безвредним, сад је тренутак да призна јер можда већ за пар дана више неће постојати. Анђео је био јасан: ”заврши причу и стаћу изнад твоје главе.” То значи да је био болестан од нечег кобног, неизлечивог, нечег што лекари не могу ни открити, а камоли излечити. Требало је пожурити.
Зграбио је папире из руку продавца, тог надобудног и дрског човека, и похитао је кући. ”Ако оздравим, нек опрости Бог”, смешио се, ”све ово ћу ти у лице рећи. И теби и другима, свима који ме исмевате. Бићу славан и жив, жив пре свега!”
Продавац је викао за њим:
”Хеј, Чехове, остави и сутра!”

Али сутра, и наредног дана, на продавчевом киоску није било пишчевих рукописа. Писац је за то време био у агонији. Сестра му је мењала облоге, скидала температуру и покушавала да одгонетне шифре у којима је причао. Бунцао је о Анђелу, икони, продавцима новина, све чешће је у том нејасном изражавању спомињао и саму Смрт, на шта би се она обавезно прекрстила три пута.
Док се зима све више оштрила, Чехов је уснио један сан. На друму опасаном снегом, пред њим се створише старац и један коњ. Старац се осмехује а коњ слади јабукама и шећером. Чехов им прилази, здрав и весео, а пред старца истрчава младић, румен у лицу. ”Није умро, добро је”, шапну старац сновокројачу. ”Нећеш ни ти.” То нагло пробуди Чехова и он скочи на ноге.
”Куд ћеш, хеј!” повика његова сестра, припремајући нову облогу.
”Пусти то, иди, морам да пишем, има наде!”
Те пете ноћи на шесту писао је махнито, незаустављиво, није бирао речи. Знао је да мора да објасни шта се десило са мајком, зашто је тако нагло отишла из живота његових ликова.
Раном зором се, као по обичају, упутио киоску јер ништа од онога што је написао није било поред њега. На столу су се налазили само они папири који је преузео од продавца, и то измењени, чудни, отети од његове оловке али опет, по њима су капале његове грашке зноја и његови отисци су остајали на замрљаним листовима. Речено му је и морао је да пише, чак и без смисла, морао да је оставља траг на папиру јер му време није дозвољавало да много размишља.
Зима је била све суровија, и како се приближавао Божић, тако је било све хладније и језивије. Људи нигде, само би понеко прошао улицом носећи бадњак у залеђеним рукама. Видевши га, продавац је почео да виче:
”Мислио сам да си нешто љут, тако си јуче побегао од мене. Не мари. Одлично је! Кажем ја, не сме мајка да оставља своје дете, то увек пође по злу. А је ли”, гледао је Чехова онако испод ока, ”тебе и твоју сестру отац беше оставио, у дуговима? Ово је некако твоја прича?”
Истргао му је папире из руку и прогунђао али тако да продавац чује.
”Све ти мораш да знаш. Гледај мало своја посла.”
Изговоривши то одмах се покајао јер очигледно је тај продавац играо велику улогу у његовом избављењу и не сме да га љути. Чак је, можда, управо запечатио своју судбину и Анђео ће одлучити да га узме.
Дрхтавим рукама, скоро па одузет, гледао је замрљане папире пред њим. Били су влажни од снега и бојао се да неке није одувао ветар. Поглед му је заробила прва реченица. Нешто из прошлости се враћало.

Оставља се и оно што се воли. Ах, тако је тешко отићи и наставити као да се ништа није догодило! Треба живети са тим, сине, знаш? А није то лако. Знам, знам, заслужила сам, и питаш се зашто сам то учинила, ко ме је натерао. Мајка не сме да оставља своју децу. Нисам вас оставила, кунем се! Била сам ту, увек, у вашој близини, мотрила, пазила, али нисам смела да се вратим. Ваш отац би ме убио а ти знаш, сад си велики, лако се и без казне жене убијају. Сада могу да ти кажем, одрастао си, али знам да ме као мали не би разумео. Изабрала сам да ме мрзите пре него да знате истину. А истина је једноставна, мала, некоме то и није неки грех али за мене јесте. И Библија каже да је грех украсти. Ја сам то учинила и погазила и своје васпитање и достојанство и сврстала се међу велике грешнике којима Бог неће лако опростити.
Док је читао, његове стаклене руке почеле су да пуцкетају. Распадао се полако али и горео од неизвесности да сазна разлог одласка његове мајке. Напрегнуо је очи као да се спрема да подигне камен и наставио са читањем.
Ти знаш да је твој ујак био велики коцкар. Био, Бог да му душу прости, већ дуго није са нама. Појело га то што је радио и чиме се бавио. Његови дугови су се нагомилали и већ почели озбиљно да угрожавају опстанак његове породице, твоје браће и твојих сестара. Молио ме, преклињао да му помогнем и набавим новац како би отплатио те силне коцкарске дугове, а ја сам знала да твој отац држи повећу своту новцу, ону зарађену од изнајмљивања куће на селу. Једног дана сам преломила и решила да позајмим тај новац, дам брату, твом ујаку, а да после, кад лепо све поново сакупим, вратим на старо место као да се ништа није догодило. Твој отац ме је, међутим, ухватио на делу, зграбио за косу и бацио на земљу. Том приликом сам незгодно пала и поломила кук, због чега и данас данас озбиљно шепам. Знам сада, сине, како је то када те исмевају због неког физичког недостатка…
Чехов је застао са читањем и скинуо наочари. Мећава му је све време отимала рукопис из руку. Збуњен, јер он није све то написао, посебно не део о дугу који је мајка морала да враћа. То није ни смео ни хтео написати. Он се бар тога не сећа, мора да је поново био у бунилу. Последња ноћ пред Божић је пред њим, и он те вечери, баш на свето Бадње вече мора завршити ту причу.

”Бадње је вече, брате, нећеш ваљда и вечерас да радиш то што радиш. Изађи, молим те, полудећеш а ја много бринем за тебе!”
Није вредело. Остао је унутра, све време клечећи пред иконом. Мисли су му биле млаке и безличне а страх безграничан. Већ је осећао знаке болести, неке тајанствене, учмале и страшне која чека тренутак да се стропошта на његово срце и заувек га заустави.
Шта ако је онај дрски, безобразни човек који тек тако, без дозволе и мог изричитог одобрења чита моје приче, ипак у праву па ја несвестан и луд описујем свој живот. Можда су ово у ствари знаци почетне деменције и зато се не сећам свог ноћног писања. О, Светитељу, проговори сад и просветли ме! Дођи сад, управо сад и узму моју душу на коју си тако дрчно бацио око!
Проговоривши то, у сузама је подигао главу ка икони на којој је била осветљена само палмина гранчица. Светлост оне јадне штедљиве сијалице падала је баш на то место, док је Светац био у мраку. Пробудио се на поду, негде око пола десет ујутру. Сестра је позвала комшију који је махнито лупао по вратима и чак почео да проваљује.
”Идем, идем”, устао је са пода и исправљао одећу. Леђа су му била укочена од положаја у коме је спавао, а из носа је канула капља крви.
Почело је, помислио је отворивши врата и склонивши сестру са улаза. ”Брзо се враћам, онда ће све бити готово!”, довикнуо јој је силазећи низ степенице журним кораком. ”Христос се роди!”, глас му је нестајао у даљини. Убрзавао је корак али је мећава била толико јака да је било немогуће нормално ходати. Чак се једном спотакао и пао право у зрео снег, притом поломивши своје наочари.
Још један знак, помислио је, више не могу бити Чехов.
Стрпао је стакла у џеп и потрчао. Већ је било касно, чак се може десити да се тог јутра продавац уопште не појави. Ипак је био Божић. Одиста, на прозорчићу киоска био је окачен знак враћам се ускоро. Није му преостало ништа друго него да чека. Из улице преко пута неки човек је трчао према њему. Био је то продавац, махао је папирима.
”Извини, Чехове, ишао сам да фотокопирам”, смејао се прелиставајући рукопис. ”Ово је сјајно, нисам могао да се зауставим, а и сада ми је све јасно.”
Потапшао је писца по рамену.
”Шта ти је јасно?”, збуњено га је упитао писац.
”Па знаш… све. Ако немаш ништа против, ја бих ову причу дао још некоме да прочита. А и зашто не позовеш неке новине, да те неко интервјуише? Имао си тежак живот. Људи воле такве ствари из сажаљења.”
Чехов је поцрвенео у лицу и још једна кап крви је пала, сада право у неокрњен снег испред њих.
”Теби није добро. Јављају лепше време од сутра, биће ти боље. Дођи, ајмо унутра, таман да ми све испричаш”, Чехов се истргао из његовог стиска и одмакао корак назад.
”Немој некоме да си показао те папире”, грубо му је отео рукопис из руку, ”мени од њих живот зависи а ти би да трачариш. Хвала ти што их ниси бацио али ниси имао право да их умножаваш и причаш о њима”, већ потпуно ван себе сместио је листове у унутрашњост широке јакне која је помало личила на шатор и изгубио се у мећави.
”Најрадије бих те убио, подли човече, можда баш то и урадим.”

Знам сада, сине, како је то када те исмевају због неког физичког недостатка, морам признати да боли. Није ми жао, тако је морало бити, и то је моја казна. Ипак, мислим да је твој отац мало претерао. Чула сам да се после и оженио, твоју сестру наговарао да ме мрзи, што је и разлог зашто теби пишем, а не њој. Запретио ми је да одем и да се не враћам. Оно писмо које си добио на дан мог одласка он је писао. Мислим да ме је он увек мрзео, или ме је брзо након венчања замрзео. Сада то више није ни важно. Важно је само да сам ја ту негде и да ћу се појавити само ако ти то желиш. Ако верујеш мојој причи, врло брзо ме можеш видети. Свакога дана шетам у парку крај Цркве Св. Архангела.
Тишина је трајала дуго. Чак ни шуштање папира није представљало звук. Више је то било неко дотрајавање његове снаге да ишта разуме, ишта закључи. Да ли да позове сестру? Не, она је била у свом свету, предуго трована лажима и намерама да јој се истргне природна потреба за истином. Чак није ни знао да ли она има икакве потребе, сем тог лудачког порива да упија сваку неистину која јој се пласира.

Још увек загледан у папир Чехов је отварао врата и чим је осетио мирис пите од јабука одмах је подигао поглед. Крај малог стола за двоје у скромној трпезарији облепљеној светло плавим тапетама стајала је његова сестра. Позивала га је да седне за трпезу која је била пуна.
”Божић је, да ручамо заједно”, смешила му се уплашено.
Није био гладан, после свега што му се издешавало, и у најави нових непредвидљивих околности, осећао се измучено и јадно. Мрзео је мирис пите од јабука али је ипак сео за лепо постављен сто, спустивши папире поред тањира.
”Видиш, није тако тешко. Стално бежиш од мене”, приближавала му се опрезно, ”понекад заборавим да уопште живимо у истој кући. Да је отац ту…”
Погледао је љутито.
”Да је отац ту сад не би било ничега на столу!”, повисио је тон обузет бесом. ”И зашто побогу правиш ову питу?! Знаш да је мрзим!”
Избезумљен, узео је тањир са питом и разбио га. Видевши сестру како пада на колена у болном грчу, истог тренутка се покајао и клекнуо поред ње. Грлио је свом снагом, проклињући сам себе због неправде коју јој чини.
”Опрости ми, молим те, на овај Свети дан! Нисам хтео, знам колико се трудиш и колико ме чуваш али ја нисам хтео да ти нанесем бол! Тај мирис ме сећа на оне дане кад смо једва спајали крај са крајем а мајка се некако довијала да не останемо гладни”, зграбио је сестру за руке и натерао је да га гледа право у очи. Из очаја је љубио њене танане и младе прсте, оне које га држе у животу. Она је нечујно плакала, спуштајући поглед ка земљи. Није хтела да га гледа, пљунуо је на њен труд, на њену жељу да све буде другачије и да коначно буду једна нормална породица.
”Све знам, ти радиш а ја пискарам, играм се уместо да ти помогнем. Нико ме неће, ова проклета грба на леђима тера све људе од мене. Смеју ми се у лице, и девојке и послодавци, сви! А тај отац којег си споменула, да није све прокоцкао и уништио толико да смо банкротирали и остали без мајке и дома, можда би за нас и било лепшег живота. Мајка нам не би умрла тако млада и оставила нас на милост и немилост разним хранитељима! Још отплаћујемо дугове, још ме срећу и пљују његови повериоци!”
Утихнуо је. Свестан да је претерао, само је чекао да она проговори. Да види колику је штету направио и колико је повредио једино биће које га воли. Знао је да га нико никада неће волети као она, исто тако је знао и да је све упропастио. Можда баш као његов отац. Још и горе, упропастио је празник и мрзео је себе због тога.
Није проговорила. Његова сестра је непомично седела, потпуно хладна и загледана у једну тачку. Већ је било касно. Морао је да заврши причу иначе никада неће дочекати прилику да поправи оно што је покварио. Уколико до сутра умре, она ће га заувек мрзети. Још горе, биће сама, ојађена и мрзеће чак и себе. Пољубио је у косу рекавши јој само да ће све бити у реду и дамора да пише.

Одлучио је да већ сутрадан оде и сачека мајку у парку поред Цркве Св. Архангела. Већ дуго није обележио своју славу, није имао са ким. Само би на тај дан одлазио у цркву и палио једну велику свећу, дуго се моливши у немој молитви. Није му било чудно што је изабрала баш то место за састанак. Претпостављао је да и она више не слави славу. Светом Архангелу су се вероватно обоје молили у тајности. А вера је вера, чак и кад се молитва на глас не изговара.
Плаиио се да га није изиграла. Иако јој је одувек веровао и бранио је пред свима, ипак се плаишио њене преваре. Преваре уопште.
Наредног дана упутио се парку. Угледао је једну старију жену како му се плашљиво приближава. Носила је нешто у рукама. Тога дана је дувао јак ветар па јој је коса заклањала лице и све док се није потпуно примакла није био сигуран да ли пред собом има своју давно несталу мајку. Ставши пред њега, размакла је праменове црне косе и показала своје кристалне очи. Биле су уплакане и молећиве, очигледно је очекивала његову бурну реакцију. Он је, међутим, ћутао и гледао је у руке. Прсти су јој били танки, бели и кошчати, изборани и помало језиви. На десној руци носила је прстен.
”Ово је…бурма? Још је носиш?”, није подизао главу, загледан у прстен који је често као дете осећао на себи. Једном га је тим прстеном случајно закачила по образу и оставила му малу модрицу која је трајала свега пар сати.
”За мене је заувек заувек, сине”, прамен јој је пао преко очију али је јасно могао да види сузу која се за тренутак створила у њеном оку и онда отишла са ветром.
Осмелила се да га ухвати под руку и започне корак. Није се бунио, чак му је и пријало то што је без много суздржавања његова давно изгубљена мајка отпочела њихов поновни сусрет. Као да се нису видели тек неколико месеци или година, започели су разговор. Гледајући их из даљине, човек би помислио како је то обичан сусрет двоје људи који и немају једно другом шта толико да кажу.
”Волео бих да не носиш тај прстен. Оженио се, знаш? Брзо те је заборавио и учинио је све да те и моја сестра заборави. Ти си само желела да помогнеш, је л’ тако? Тај новац ниси прокоцкала ни присвојила за себе, само си помогла брату?”
Одобравала је главом, ломећи оне старачке шаке.
”Да јесам, не бих данас била овде, са тобом. Таква особа се никада не би огласила, већ ко зна где би сада била. Вероватно у животу сличном оном који води твој отац”, без страха га је погледала право у течне очи, уоквирене дугим трепавицама.
”Није имао право да те однесе из мог живота, није било на њему да одлучује”, окренуо се према мајци која је и даље оним кошчатим прстима чврсто држала тањир у рукама. Држала се за њега као што се чврсто држала и своје прошлости, избледеле и горке, урезане у борама на лицу и браздама на длановима. Од прошлости бекства нема, ту је, чим отворимо очи. Некада се и претварамо да смо све заборавили и наставили даље, али је то углавном једна велика обмана, пре свега, за нас саме.
Са звоника цркве чуло се звоно. Ухватила га је за руку још јаче.
”Да ли га виђаш? И њу, да ли је добра као и ти?”, тихо је упитала као да се плаши да не прекине звоњаву.
”Њега не, променио се, други је то човек. Његова жена је потпуно другачија од тебе. Мислим да је се он плаши. А сестра личи на њега. Каже да је себи довољна, ретко је виђам, а волео бих да постанемо блиски. Ниједна љубав није јача од љубави између браће и сестара.”
Видевши да у њему нема љутње, или да је бар није показао, окренула се према њему и наговестила да жели да га загрли. Очи су јој све време биле кристалне али јаке, нису отицале, биле су ту поред њега и нису се давиле у сузама.
”Опроштај је спас, сине. Ако си ми опростио што сам те тако грубо одвојила од себе, хвала ти. Ако ниси, опет ти хвала, јер морам учинити све да би ми опростио а тако ћу постати боља и племенитија особа. Чак и у овим позним годинама, кад не знам колико ћу још бити међу људима, човек стално мора бити бољи и борити се за себе и друге. Живим за то да ми опростите, друге ми нема.”
”А ти, јеси ти опростила? И теби је нанета неправда?”, ветар је прекидао његову реченицу, дувао је све јаче и на крају их је одвео према Цркви. Она није одговарала. Прекрстивши се, ушли су унутра и купили једну велику свећу.
”Бог Вам помогао”, отпоздравили су жени која је продавала свеће. Она је ређала бројанице и иконице, све време се љубазно смешећи. Било је пријатно видети тако нежно лице обмотано марамом које се не разликује много од блажених фресака по зидовима. Све је унутра било другачије, без ветра, галаме, гласова, без мржње, заблуда и обмана, све је било бистро и снажно као вода. Није било тешко опростити било коме, загледан у очи светаца човек је могао опростити и највећем непријатељу, и та га милост не би напустила ни са одласком из цркве. Макар се никада више у њу не вратио, опрост остаје заувек, као бурма на руци његове мајке. Једном љубав, увек љубав, гледала га је мило, старачким погледом али јасно, неокрњено годинама и посве снажно и искрено.
Испред иконе Светог Архангела Михаила запалили су велику свећу и помолили се за све њих. Нису знали да ли је ветар престао да дува, под куполама је било блажено и мирно. Мирис тамјана мешао се са мирисом пите од јабука.
”Немогуће да је још увек врућа. Све време је осећам. Као тек извађена из шпорета”, узео је тањир из мајчине руке. Пламен пред иконом Свеца постајао је све јачи. Његове топле очи падале су на њихов загрљај.

Икона је заиста постајала све светлија. Када се пробудио из несвести, јер изгледа да је неко време провео у њој, угледао је рукопис разбацан по поду. И сам је лежао на њему, у згрченом положају и руку прошараних ожиљцима од оловке. Било је касно вече и ни гласа да се чује. Мећава због које је град данима личио на неко забачено сибирско село зими, коначно је попустила. Чак је кроз затворен прозор успео да види једну звезду. Поред његове главе засветлела је добро позната силуета са палмином гранчицом у руци. Није могао да гледа право у њу па је рукама прекрио очи, само повремено провиривши да се увери у оно што је видео. Анђео је долазио.
”Рабе Божји, седам дана си кроз мећаву тражио себе. Водио сам те, и ти си избегао људску злобу, тако вешто прикривену, ниси дозволио да огрезне у теби и да поклекнеш пред својим циљем”, шапат је путовао просторијом, одбијајући се о зидове и нестајући у тами.
Придигао се са пода али није могао потпуно да отвори очи. Светлост је била прејака, попут оне звезде напољу.
”Ја… нећу умрети!?”
”Вечерас нећеш. Опростио си, сада твој отац може на миру да преда своју душу Богу. Да ниси, он би вечно био проклет, због похлепе, грамзивости, преваре и патње коју је другима нанео. А и ти био проклет заједно са њим. Јер несрећа се шири, као коров, тешко се искорењује, а попут ватре лако распламсава.”
Чехов се окренуо око себе и у полутами успео је да види да су сви папири поред њега. И они од вечерас.
”Светитељу, да ли сам ја то завршио своју причу? Не морам да је тражим сутра ујутру?”, у страху јеотворио очи, и даље видевши само силуету која је почела да нестаје.
”Човек коме су стизале твоје речи већ је завирио у своју душу. Твоја прича је завршена, сада и овде. Остајеш без оца, као што су и јунаци твоје приче све време без њега, али сви у ствари нешто добијате. Твој отац опрост, а ти живот.”

Чим је Светац нестао а мрак поново обавио собу, Чехов је заспао. Пробудио се тек ујутру, са првим сунцем које се појавило. Његова сестра није била код куће, пронашао је само цедуљицу: Однела сам храну у цркву. Покупио је свој рукопис и дуго је стајао над неразговетним реченицама, неке је препознао, неке није, али је сасвим сигурно знао да је то његова прича, вођена руком Светитеља. Отићи ће до продавца и даће му је, нека ради са њом шта жели. Нека је фотокопира, прода, баци, шта год жели. Битно му је било само то што је жив, што његова сестра неће остати сама, и на крају, што је његов отац, негде тамо, ни сам не зна где, отишао у миру. Са његовим опроштајем. Тешка је она душа којој опроста нема, таква се злопати и вуцара тамним вилајетима, врлетима и забитима, кроз читаву вечност. А ма колико његов отац био лош човек, није желео да попут каквог злосрећног духа остане заробљен на размеђи раја и пакла. Опростио је, и опет би.
Напољу је био необично леп дан. Деца су изашла да се играју и свуда се чула граја и весела вриска. Људи су се смејали и поздрављали, чак су и њему прилазили и грлили га, не зазирући од његове ружне грбе на леђима.
”Где су наочари, Чехове? Кад ће нека књига?”, знатижељно су запиткивали. Као да то нису били они исти људи које је до јуче познавао.
”Сломио сам их, случајно”, узвратио је, угледавши продавца на киоску како невољно ређа штампу.
”Ти си љут на мене, али сам и ја љут на тебе”, равнодушно је рекао писцу. ”Али опет жалим што ми ниси оставио причу, некако сам навикао да је ујутру прочитам. А и занима ме, јер знаш, има нешто у њој што ме тера да размислим о неким својим гресима. И мене је отац изиграо и оставио, чуо сам да је на самрти па сад стално мислим на њега.”
Чехов је узео рукопис у предао му.
”Прочитај и опрости. Иди у цркву и запали свећу. Грешни смо и некада нам треба помоћ да то схватимо. Запали највећу свећу и помоли се за свог оца. Посебно се Архангелу Михаилу помоли.”
”Зашто баш њему, сад је Божић?”, упита га продавац збуњено.
”Он нас је обојицу сачувао, запамти”, рекавши то, Чехов је потапшао продавца по рамену и кренуо натраг својој кући. Био је исцрпљен и желео је дуго да спава. Данима, све док се потпуно не одмори од писања, размишљања и своје приче. А затим је требало искупити се код сестре и све јој објаснити. Међутим, сестра се није вратила из цркве. Или места где је отишла. Никада није сазнао шта се са њом десило. Једном је неко написао: оставља се и оно што се воли. Ваљда је то заиста тако.
Дуго је кривио себе, чак је почео да криви и самог Светитеља, а Божић више никада није славио. Надао се само да му је опростила, као што је он једне зиме опростио своме оцу. Јер без опроштаја се не може са овога света. Тако то увек бива.