Onaj osećaj kad si statua
izložena škriputavim koracima,
postavljena na pijadestal
novog doba,
u prostoriji koja miriše
na terpentin,
fiksativ
i temperu.

Noćas odjednom
znam kako je
kad si skulptura,
pod čijom se težinom
napreže i znoji
krezubi parket muzeja.

Ne zanima me fotografisanje
upeglanog Beča,
izblajhane Atine,
zlatnih krovova Firence;
Ništa mi
tako neočekivano
ne remeti osete
i ne pobuđuje pažnju
kao Beograd,
sav musav od kiše
i oktobra.

Opet mi se prikrala.
Jesen je najnežnija zver
među dobima.
Opet je tu.
Ne bunim se.
Neka legne kraj mene.
Neka me pokrije sobom.
Nek zaroni
u moju šolju čaja
i zamagli mi naočare.
Nek se ljubazno ponudi
da je ogrnem poput šala
i navučem na noge
umesto čizama,
pa da zajedno,
namerno,
gazimo po barama,
dok prolaznici
zbunjeno
zure u nas.
Neću se buniti.

Pustim Erika Satija
i buka najednom postane
za oktavu tiša.
A onda ubrzo
sve zamre
i ne čuje se više
ništa.

„Prospi me u svoje oči.
Treba mi dobro mesto, pitomo.
Oči su još jedini neiskvareni predeo
u koji možeš zaći u nekom, u nekog.
Plaši me ovaj oktobar.
Treba mi da nekom budem nešto.
Makar trenutno rešenje.
Sem da samom sebi budem rešenje;
pa ni trenutno.
Najgora sam opcija za to.
Oktobar je jedan od onih meseci
za koji nisi siguran da će ih biti nebrojeno mnogo,
a o tome je onda bolje razmišljati
kad si neko drugi;
pa i kad si makar trenutno rešenje.
Nema pogrešnih poteza,
dokle god se vuku potezi.
I gubiti je i dalje igrati.
Odslužio sam svoju ravnodušnost.
Hoću svoj krvotok nazad.”

R. Petrović

Ovo vreme napolju sad –
to sam ja;
Ova ruina
od oblaka,
koja se zahuktava
i sprema
da urinira na krovove zgrada
i pognute glave prolaznika.

U šumu vetra
čujem svoj krik.
Vreme
nestabilno,
labilno,
sa podivljalim bilom.

Opet nastupa tmina
u koju i sama
uranjam,
sa kojom se stapam,
prilazeći samoj sebi
iz zasede.
Opkoljavam s(v)e.

I večeras ću se odenuti
modrinom martovskog neba,
dok mi pogled skakuće
sa jednog izloga
na drugi.
Ne da bih promotrila
šešire,
zavese,
stare satove,
nove prilike
da ispraznim džepove,
već da bih se
susrela sa svojim odrazom
u staklu
ponovo,
i ponovo,
i ponovo.

Egoista.

Misli se opet sapliću
jedna o drugu.
Pretiču me.
Pre mene stižu do mesta
gde sam planirala da stignem
tek sutra,
ili prekosutra,
ili tek onda kada mi se prohte,
ili tek nikad.

Podmetnuću im nogu,
polomiće zube;
rasuće im se
svuda po asfaltu.
Neće moći da ih skupe
i uglave natrag u vilicu.

Vraški su mučne,
neumitno dosadne,
i nemirne,
i silne.
Sad bi da mi tupe nešto o politici.
Kao da me je ona ikada zanimala.
Sikću na mene,
jer su zapostavljene,
potisnute,
mutne.

Ma jelte?

Počnu tako iznebuha da plaču,
i vrište,
i sline po tepihu.
Ispljunem ih besno na pod,
a one nastave
da me gledaju odozdo,
moleći me da ih vratim
nazad u glavu.
Želim li to?
Hm, ne baš.
Možda sutra,
ili prekosutra,
ili nikad.

Ukidam im
slobodu govora
i ridanja
do daljnjeg.
To je tako
politički korektno.

“My mood has been unusual. There are some days, like yesterday, when I have
nothing to write about – not because nothing significant happened, but I feel
more reflective than otherwise, and I don’t see any reason to force myself to
put pen to paper.”

― Virginia Woolf

Hrpu stihova
prosipam po tebi.
Da te nije,
ne bih imao koga
da provlačim
kroz gužvu na stranicama.
Redovi se tiskaju.
Ponovo su se
predozirali tobom.
Slova laju na mene,
reže;
kivna su,
jer te pominjem
ponovo,
iako sam ih uverio
da je gotovo,
da te više neću proglašavati
objektom njihove pažnje,
da te neću odevati
njihovim serifima;
da neće biti primoravana da doprinose
pompeznosti i preteranom značaju
konsonanta
sadržanih u tvom imenu,
da se neće više naći jedan do drugog,
da ću zaboraviti na njih,
i na ekran, konačno,
dozvati neka nova,
neka još nepohabana
od upotrebe,
neka nenaviknuta na tebe.

Psuju me.
Slova me psuju.
Rekla bi mi
da sam pijan,
kada bih ti ovo naglas saopštio.
Ovako valjda ne možeš.
Ne možeš mi zamerati
na poetskom delirijumu.
U stvari,
usudila bi se ti i onda,
da te ono što pročitaš
ne uspe prethodno tako lako omesti
u toj tvojoj nameri;
Usudila bi se,
još kako,
da se svaki put ne nađeš zatečenom
u trenutku kad reči
počneš upijati pogledom,
sasvim nehotice
kupeći njihove epitele
jagodicama prstiju,
dok tako
polako
prelaziš preko stranica.

Rekla bi mi
štošta još,
da i sama ne posmatraš ova slova
kao jedinu preostalu
značajnu stvar
posle nas,
kao mrve
koje bi neretko ostajale
svuda po posteljini,
posle našeg
zajedničkog doručka,
a onda te noću
neprekidno bockale.

Rekla bi mi
da prestanem da bulaznim,
da bi bilo bolje
da te zaboravim,
da je trebalo
da mi zabraniš
da te i dalje
provlačim kroz rimu.
Rekla bi mi
koliko te
sve ovo nervira,
koliko te ja nerviram,
kako sam dosadan,
kako bi trebalo da prestanem
da se igram pesnika.

Hrpu stvari
bi prosula po meni,
samo da možeš,
samo da nema tog bockanja
koje te spopadne
svaki put
kada se pronađeš
u nekoj od ovih pesama.