Tanasije Lukić

– čin prvi –

Zovem se Tanasije Lukić, tesar iz selo Trnovac. Pazi, ne stolar, tesar. Tešem rogove i venčanice, kad neko meće krov na kuću. To najčešće. Tešem ja i sve drugo što se teše, razne stvari, kome šta treba, ja otešem. Radim samo sa sikire i bradve. Ponekad samo kad treba da bude fino, ja uzmem i rende. Radim ja i druge poslove, stvori me Bog namajstoričavog, al ovo mi glavni poso, od njega leba zarađujem.

Zovu me Tane – skraćeno od Tanasije. Ljudi vole da krate ime čoveku, lenji da govore, pa posle zaborave kakvo mu je ono što ga u crkvu krstili. Sviram i ramuniku. To sam za one tri godine kolko sam služio armiju tamo naučio. Učio me neki Čeda Milenković. Njega pa zvali Mikula, ne znam zašto. Kako je taj sviro, majku ti božiju poljubim. A volo da svira,- čim vodnik vikne „voljno“, ete ti njega sa remuniku. Mi poskačemo, pa se povatamo u kolo, sve pršti. Zemlja se trese ko izmrzlo kuče. Baš je umeo s ramuniku. Ja mu nikad ni primaći nisam bio. Sviram ja po svadbe, po slave po ispraćaji… i lepo sviram, al ko Mikula… Numem ja tako narod na noge da podignem, eto to ti je. Po kafane ne sviram, to ne. Zovu, navaljuju već pijani, al ja ne, pa ne. Volim i ja i kafanu i veselje, al u kafanu uvek mora d izbije kavga, pa to ti je.

Jesam, ženjen sam. I dvoje dece imam. Kuća i porodica su mi svetinja. Imo bi ja još dece, al  Bosiljka se razbole od neku žensku boles, pa ne mogade da ponese više. Pokušavasmo godinama, al ništa. Idosmo kod lekara, kod vračara, grdne pare na lekove i kojekake travke i meleme dadosmo, al ništa. Posle dve godine mi odustasmo. Deca koju izrodismo već porasla velika, pa ko velimo sad je dockan da rađamo još.

Jesam ubio sam čoveka. Zato i čamim ovde već volke godine i ko zna doklen ću. Osudili me na petnajs. Možda sam i nju trebao, al ne mogado. Volim je, šta ću. Jes me prevarila, al šta ću. Nisam ni prvi ni poslednji. Još je lepa i zgođušna, ma da je samo vidiš,  ko devojka. Zrela ko jabuka, vitka ko jela, ko da nije rađala i težačila. A i deca, šta bi oni mukice da sam i nju. Ostali bi siročići, ni krivi ni dužni. Ovako… imaju bar nju. Jes bruka i sramota, al bar nisu sami, ne potucaju se po belom svetu i tuđe kuće.

A kako ubih čoveka? Pa, eve vako je to bilo.

Primetim ja, ono kad prestadosmo da se majemo po lekari, pa malo posle, kako se nešto promenila. Posta veselija, smeje se više nego pre. Računam, otarasila se muke i vucaranja kojekude zbog tu boles, pa prosto živnula. Neka je, mislim, dugo se i patila dok se lečila. Kad već ne može decu da ima više, nek ima život i rados. Biće i meni lakše kad je pogledam nasmejanu. Zapnem ja na poso, pa od jutra do sutra, što no se kaže. Ne odbijam ni jedan poso, radim i što umem i što numem. Gledam oni dunđeri, slažu onu ciglu pod visak i libelu, to im sva majstorija, pa velim sebi „Nisi ni ti Tanasije bez ruku i pamet“. A ako ćemo pošteno tu neka pamet i ne treba. Sve radim  samo da zaradim što više, da joj kupim, da ima. I aljine i bluze i sve drugo što voli. A voli da se lepo obuče. Naročito od kad je spopala ona rados i smejanje.

Poče da zarađujem, i preticalo nam u kuću. Onomad odemo na vašar u Varoš, a ja joj kupim cicanu aljinu, lilavu na cvetiće. Ona ne zna šta će od sreću i rados. Čisto bi me tu pred svet ižljubila, al stidna. Zato me kad dođosmo kući svega izbalavi od poljupci.

A uveče kad se vrnem od poso, a ona sve oko mene. Služi me, rani, poji ko malo goveče, izuva mi kondure i čarape, pa mi i noge pere u podgrejanu vodu i sa sapun. Sve se umiljava oko mene ko mače, al deca da ne vide. A kad u krevet polegamo i pogasimo lampe, podivlja načisto. Vuče me na se, penje se po mene i svašta nešto još. A meni duša oće, al snagu nemam, savlado me umor, oči se same sklapaju. Ne prigovara mi zbog toga ujutru, opet vesela i nasmejana. Dovatim i ja nju ponekad, al to samo kad je crveno slovo, pa se ne radi. Velim Bog je velik, oprostiće što je crveno slovo, a ja… jel, zna se šta sam teo da kažem.

Kako poče para u kuću da nam dolazi sve više, počesmo i lepše da živimo. Čovek je alav, pa što više ima sve mu veća guša. Kupismo ovo, kupismo ono, pa nam kuća dođe ko neka gradska, svašta u nju nakupovasmo. Moja Bosiljka malo-malo pa u Varoš po ranu. Ima rane i u selo, al reko već, guše nam postaše velike, pa počsemo po gradski i da se ranimo. Mene sve neka milina obuzima, velim isplati se moj trud, svi srećni i zadovoljni. S jeseni i Milana poslasmo u Varoš na škole. Ja teo da me nasledi, da bude tesar ko i ja, ko i moj otac, i njegov, al Bosiljka navalila u školu, pa u školu, te ga poslasmo. Nađosmo mu sobičak, lep, mali i nije skup, kod neke babe. Za godinu i Milenu poslasmo na škole. E tu sam bio tvrđi. Šta će ženskaćima škole. Nek nauči da čita i piše, šta će joj više. Nek bude dobra domaćica, nek se lepo uda i bude poštena žena svome mužu, ko meni Bosiljka, (tad još ništa nisam ni sumnjao ni znao što me varala). Bosiljka i tu zapela, – te druga su vremena, te sva se deca školuju, zašto da ostane na selu… Na kraju ja popustih, samo zbog onaj njen osmeh. Kad se nasmeši ja na sve pristajem. I tako, Milan ene ga već kalfa u mehaničarsku radnju kod nekog Borisava, a Milen šije gaće i košulje u neku vabriku. Mene zatvoprili ovde, ne dočekah da vidim kad škole posvršavaše.

Kad deca odoše iz kuće, nasta pusto. Ja zabo nos u poso ko nikad do tad, da platim sve što im za škole trebalo i da nam život ne oskudeva. Bosiljka opet dokonala po kući, samo joj ja osto da me gleda. Ne tuguje mnogo za decu, čak vesela više neg pre. Mislim, ajd, volela da joj deca škole završe, pa ne brenuje. Mene gleda i dalje ko malog boga. Samo se po krevetu više ne lomi oko mene ko nekad. Svatila valjda da nema vajde, da mi umor veći od želje. Desi se nekad da je iznenadim, a ona valjda se zbuni, pa me nespremna jedva iznese. I sve tako prolaze nam dani. I tako, misliš kako je sade sve na svojem mestu… dok jednog dana…

Radio ja u susedno selo kod nekog Jaše, rogove na kuću mu stavljao. Jedan dan, rano popodne, puče meni držalja na sekirče. Ne mogu bez njega ni da mrdnem. Šta ću, kažem Jaši da ću da prekinem za taj dan, pa odo kući držalju da napravim da imam sekirče za sutra. Imado još jedno pri sebi, al beše malecko, namučio bi se ko Isus sa njim. Sednem na baciklu pa ajd kući. Ne bejah ni mnogo umoran, pa poče da razmišljam kako ću večeras Bosiljku u krevet da iznenadim.

Stignem kući, sunce tek zašlo. Uđem u kuću polako na prstima da me ne čuje, da je, reko iznenadim,. U kujni tišina. Pomislim, otišla u baštu da nabere nešto. Taman da sednem i popijem rakiju, kad mi se učini da se iz naše sobe, tamo de spavamo, nešto ču. Šta u ovo doba radi tamo, zapitah se. Sačekam malo da izađe, kad opet neko komešanje otud i kao da neko uzdiše. Poče mrak na oči da mi se navlači. Nagrnu na vrata, kad imado šta da vidim. Moja Bosiljka na gomilu sa nekog tuđeg čoveka. Kad me ugledaše nasta cika i komešanje. Dovatim prvo što mi pod ruku došlo, pa udri po onom čoveku. Ne gledam ni gde udaram, ni kako, ni koliko. Udaram dok sav bes ne isteram iz sebe. Bosiljka vrišti iz ćoška i viče: „Tanasije, nemoj, ubićeš ga!“ A ja čujem, al ne čujem. Kad iznemogo od udaranja, klonu ko prazna vreća. Bosiljka nestala nekud, nit je vidim, nit je čujem.

Kad se malo pribra, vidim šta sam uradio. Krv na sve strane. U ruci mi ono malo sekirče. Ustanem, operem ruke, presvučem se, pa sednemna moju baciklu i pravo u policiju da se prijavim.

I tako, sad sam tu de sam. Bosiljka mi dodje ponekad u posetu, al nije to više ona Bosiljka, ona koju sam baš voleo i zamišljao ono popodne dok se vraćah pod Jaše. Ponekad pomislim, možda je bolje da se onog dana ne vratih ranije. Ništa ne bi vido i bilo bi ko što je do tad bilo. Deca mi ne dolaze.

Na sudu saznado da onaj što ga iseko na komade ko posek, bio doktor što lečio moju Bosiljku onomad dok idosmo po lekari.

Kad me puste odavde, ja ne znam na koju ću stranu. I tako…

Bosiljka

– čin drugi –

Zovem se Bosiljka Lukić, žena Tanasija Lukića, devojačko Joksimović, od Joksimovića iz Dubrave. Moji begoše sirotinja, sa osmoro dece, ja šesta po redu. Udadoše me za Tanasija, tesara, bez zemlje, iz sela Trnovac, drugo selo od mojeg. Braća mu otidoše u beli svet, sestre se poudavaše okolo, a on ostade kući da budne tesar, ko što mu otac i deda bili. On ponizak, niži od mene, malko klempav, a glava mu ko krpenjača. Al vredan i dobra mu narav.

U početku ga nisam volela. On mene zavolo odma čim me vido. Ja lepotica u tri sela take nije bilo, pa ko me ne bi volo za ženu, a kamo li Tanasije. Al ne imadoše moji miraz da mi spreme, pa mi tako zapalo. Teo mene i Ljubiša, gazda Tihomirov, al njegovi ne dadoše bez miraza. I lepuškast bio, ne samo bogat. Sve devojke oko njega obletale, pa i ja. Al šta ćeš, prokleti miraz presudio i meni, i njemu i Tanasiju. Jedino Tanasiju upala sekira u med.

Al, kako vele, vreme čini svoje. Malo, po malo, omile meni i Tanasije. Bio veseo i razborit čovek, uveseljavo me i zasmejavo. To mi u početku i na onu njegovu remuniku sviro i pevušio. Lepo beše živeti sa njim. Srodi se nekako s njim, pa mi više ne beše ni ružan ko kad ga ugledah prvije put, a i dugo posle toga.

Reko već da beše vredan, mlogo radio pa nam i u kući nije mlogo falilo. Izrodi šnjim i dvoje dečice, al na jedvite jade. Valjda s mene nešto ne beše kako treba. Kad rodih Milenu više ne htede da se nakači ni jedno, a mi teli još bar troje. Taki običaj bio ondak. Idosmo kod lekara, pregledao me stotinu puta, davao mi lekove, meleme kojekake, al ništa ne pomože. Idosmo i kod baba-Ruže, al ni ona ne mogade da pomogne s one njene mandže.

Kod lekara meni u početku beše strašno neprijatno. Lekar za te ženske stvari bi trebalo da bude ženski, al ovo beše muško. Živ sram me izede kad polegnem onako gola i rasčepena pred tuđeg čoveka. Znam ja da je on doktor za te ženske stvari i da se ti stvari nagledo ko niko njegov, al mene sram pojede, pa to ti je.

Vide on kolko meni neprijatno, pa poče da mi govori kako to nije ništa strašno, kako sam ja mlada i lepa žena, da je šteta da nemam još dece i sve tako. Obeća da će sa menom da bude pažljiviji nego sa drugim ženama. I stvarno, poče polako i pažljivo da me pregleda, prosto ko da me miluje. I celo vreme toroče, – te lepo izgleda to što vidi, te kako se vidi da sam čista i higijenska žena, nema taki od oni što sa sela dolaze. Al đavo ne bi bio đavo kad bi spavo. Prođe neko vreme počeše meni da prijaju ta njegova tepanja, pa i oni sve pažljiviji pregledi. Svaki put nešto drugačije me pregleda i sve duže. Beše postariji od mene, pa pre nego se razgolitim, on sedne kraj mene pa me ko dete miluje po kosi, tobož da me oslobodi stida i stra. Zagleda mi se u oči pa mi nešto govori, a ja se sva obeznanim i ništa ga ne čujem. Vidim ja s mnom se nešto dešava, nešto unutra od mali prs na nozi pa do najdužu dlaku na kosi, prožimaju me neki trnci, bože me prosti ko da mi mravi mile niz grbinu, uz grbinu. S Tanasija nikad tako nešto nisam osetila, a on mi čovek, mož da radi s men šta oće. Al nume izgleda.Vidim ja da vrag odno šalu, da ću da popustim, i to vrlo brzo. To što mi gamiže pod kožu mož da me natera da se zaboravim i napravim neki belaj.

Odlučim da sve prestanem. Velim jedan dan Tanasiju da od ovo lečenje nema vajde, neg ajmo mi kući da gledamo ono dvoje što imamo. I njemu laknulo, vidim ja, te tako prekidosmo.

Laknu i meni. Mislim se, – neću više pred doktora, pa neće ni oni žmarci da bauljaju više pod kjožu. Al oćeš. Ne biva uvek onako kako mi oćemo. Stalno mi pred oči ono gospodsko lice, u ušima ona tepanja, pa bogme i ono pažljivo pregledanje mi svaku noć ko da ga i dalje osećam. Pokušava ja da zamislim da je to moj Tanasije. Poče da se smejem po kući ko blesava, vesela ja, dočekujem ga ko malog boga kad umoran dođe s posla. Noću u krevetu podivljam skroz, penjem se po njemu, vučem ga na se, samo da bi doktora iz misli oterala, al sve džaba. Sve to mom Tanasiju lepo, milina ga oblije, al u krevet kako ga polegnem tako zaspi.

Vreme prolazi, a ja se sve više pečem na onu doktorovu vatru. Pomišljala sam da, tobož odem na kontrolu, samo još jednoma da ga vidim, al nemado smelos.

Kad onomad s proleća odem ja u dućan ko svako jutro, a tamo on, doktor. Poznado ga odma i onako bez beli mantil. Stoji pred tezgu i razgovara se sa MIloja dućandžiju. Čujem raspituje se šta sve ima da se kupi u dućan, veli da zna šta da ne donosi iz varoši kad dolazi. Gde da dolazi pitam se ja, ništa mi nije jasno. Ni otkud on tu, ni zašto će da dolazi. Tedo da pobegnem, al noge mi se osekle. Stojim, ko za đavola u tesnu Milojevu radnju rame u rame uz njega i ni makac. Pomislim, možda neće da me pozna, mlogo vremena prošlo, a vamo upiljhila se u njega ko omađijana, bože me prosti. Uto se on okrete da pođe iz radnje i umal me ne pregazi. Pardonira i privati me za mišicu da ne zateturam, al kad me vide kako piljim u njega kanda se priseti. Lice mu se razvuče u osmeh i da ne bi ušiju, čini mi se, osmehno bi se oko glave. Bosiljka beše – veli – otkud ti ovde. Kako otkud, eve kupujem za kuću, ko svako jutro. A otkud vi ovdena, pitam. Ja, veli, s neki drugovi ovde, došli malo u lov i na pecanje, pa ko šta voli. E baš mi drago što smo se sreli. Drago i mene, velim, a pocrvenela ko ćuran. Miloje u čudu strelja očima i kanda nešto prevrće po glavi. Ajd, pa vidimo se, reče i nestade kroz vrata. Jedva objasni Miloju ko je i šta je taj gospodin i odakle ga poznajem, al mu ne reko da je lekar za one ženske stvari, već onako, samo lekar. Jedva se seti po šta sam došla, pa ajd kući.

U početku se ne videsmo neko vreme. Ja nastavi košto svaki dan. I Milan završi osnovnu školu, te i njega poslasmo u grad na škole. Milena mi uči za šnajderku već godina dana. S Tanasija sam rat vodila dok ga ne ubedi da ih šaljemo da uče nekaki zanat, jer u selo nema ništa.

Tamo negde oko Petrova dana sretnem ti ja njega jope. Njega, doktora, jope sretnem. Oda po selu traži majstore da mu na reku oprave kolebu. Veli, oće da dolaze češće, pa i da noćevaju poneki put. Mlogo im se svideo ovaj naš kraj. I gde da ga sretnem, nego u neko tesno sokače kad se vraćah od moju komšiku Danicu. Pitasmo se za zdravlje, sve se smešimo ko najrođenijeg da smo sreli. Pokaza mu gde mi kuća, a on se ni pet ni šes, sam pozva na kafu. Veli ajd da kuvaš kafu, red je, znamo se. Bi, ne bi kolebam se. Niko mi nema kući, de sama tuđeg čoveka da uvodim u kuću. Al onaj đavo ne miruje u meni, sve me tera da sagrešim, bože me prosti, pa ne mogu da se oduprem. Razmišljam se kud bi prošli da niko ne vidi, pa se seti da se malo vratimo unazad, pa tu ima bašta koja se ograđuje na moju pa tud možemo da niko ne vidi. A ako i vidi nek pukne kud pukne.

I tako, ušunjasmo se mi u kuću, ko u lopovluk da smo pošli. Kako uđosmo, tako ti on mene dovati oko struka, onako s leđa. Đavo već u meni, pa poče da se kikoćem, tobož me golica. Poče da se otimam i bežim, pa pravo u našu spavaću sobu, na naš krevet, moj i Tanasijev. Prepusti mu se skroz, nek radi šta zna i šta oće. Razvrljismo ono malo odeće što imasmo na se, pa onako goli i znojni povaljasmo se po onolki krevet. Al i tolki pa nam bi tesan, te se skortljasmo na patos, a on sve škripi.

Odjednom, usred tog rvanja, odnekud se stvori Tanasije. U ruci mu sekirče, a u očima oganj. Svi se izbezumismo načisto. Počedo da vrištim, al činilo mi se ko da zaneme,. Ništa ne čujem. Počedo da bežim, ni sama ne znam kud. U po tog bežanja smrči mi se na oči i tu ostado.  Osvesti se tek kod moju komšiku Danicu. Ležim u krevet, a oko mene policajci. Došli da me ispituju. Tanasija već oterali u zatvor, reče neko.

Evo nekolko je godina otad. U selo ne mogu od bruke i sramote. Zato sedim sad u ovaj varoš, u ovaj sobičak. Čistim i perem po tuđim kućama da imam za leba i kiriju da platim. Deca mi ne dolaze, niti oće da me vide. Odem ponekad obiđem Tanasija, al on samo ćuti. I žao mi i nije. Jes on dobra duša i vredan čovek i domaćin, al na mene nije pogledavao kao na žensko, već kanda sam mu sestra rođena, kanda nas je ista majka rodila. Donosio kući, kupovao i meni i deci, voleo me, al nije umeo s mnome, onako ko muško sa ženom. Poso i samo poso.

Ete tako se desilo i ja tu ništa više ne mogu.

Doktor

– čin treći –

Četrdeset i šest mi je godina i još sam neženja. Kad si čovek kao ja koji voli žene, teško se odlučiti na ženidbu. Svakavih sam se stvari nagledao kao ginekolog, ali u ovom poslu čovek se navikne. Ali vredi sve to podnositi zbog onih lepih, mladih i zdravih. Mi doktori smo kao bogovi. Takve su nas pacijenti napravili, pa se mi tako i ponašamo.

A najviše volim one što dođu i kažu:“Doktore, očajna sam, ne mogu da zatrudnim. Evo već godinama muž i ja pokušavamo, ali ništa. Možete li mi pomoći?“ Takve su spremne na sve. Tu možeš da manipulišeš kako hoćeš. Tu si pravo bog. Ja je onda odmerim, ocenim i procenim mogu li kod nje da prođem. One koje mi ne zapadnu za oko, njih lečim časno i pošteno i ako ima ikave šanse, većinu izlečim. One koje mi zapadnu za oko, e njih ne lečim. Bar ne kao nerotkinje, da što češće i duže dolaze. Ima li išta lepše od lepe nerotkinje. Em lepa, em ne može da zatrudni.Tu nastupa moja slatkorečivost, šarm i sav se dam da je osvojim. Ako vidim da ne ide i nju prebacim u one lečene, pa nek radi šta hoće, neka rađa i neka se pati, a mogla je lepo da uživa. Bude i onih sa kojima je sve u redu, problem je do muža što dece nemaju. Ali znam da mnogim muškarcima to duboko povređuje sujetu, pa to i ne govorim. Zato im ja odradim njihov posao, a oni srećni i zadovoljni što sam im izlečio ženu, što  je rodila, dođu pa čašćavaju, umesto da se u svojoj uobrazilji zamisle i malo bolje pogledaju na koga im dete liči. Neke posle nekoliko godina srećem na ulici i prepoznam sebe u klincima koje vuku za ruku. Zato sam i pustio brkove i ovu jareću bradicu.

Ali ona. Ona je bila moja prva nepoznanica. Taj stid, samo kad se setim. Bio je to stid koji nisam nikada video niti sam mogao da ga razmrsim u sebi. Neke žene kroz tobožnji stid šalji poziv na flert, ili čak nešto više. Ali kod nje nisam mogao da proniknem u značenje tog stida, a osećao sam da nije samo običan stid. Bila je seljanka, ali mnoge iz grada nisu joj bile dorasle, ni po lepoti, ni po čistoti, ni po onome što zrači iz poneke žene.Znala je da se obuče kao ni jedna koja je prešla preko mog stola. Nije bila sterilna, već je imala dece. Mora biti da je njenom mužu ponestalo snage. Davao sam joj neke  bezazlene vitamine i savetovao sve čega sam se mogao setiti, ali obavezno sam joj savetovao da dok je lečim ne sme da bude sa svojim čovekom, jer lečenje neće uspeti. Nisam mogao da zamislim niti da podnesem da tamo neka seljačina sa klempavim ušima, glavom ko da su ga bumbari izujedali, zdepast, prljav i spečen, da takva jedna spodoba skrnavi hram u kome sam planirao da se molim.

Potraja to lečenje bogami cele dve godine, možda i više, a ja sam sa njom bio tamo gde sam bio i prvi dan kad sam je video. Uh, kako mi je to povređivalo sujetu, onu mušku. I taman kad sam se spremao da joj sve oči u oči kažem, ona prestade da dolazi. Bio sam besan i očajan. Mesecima mi je to oduzimalo san i spokoj, kao lovcu kome divljač umakne sa nišana samo što je dotakao oroz. Morao sam da je nađem.

Onda mi je sinula ideja, baš iz te misli o lovcu i divljači. Ja nikad nisam lovio divljač kao većina mojih kolega, ja sam lovio žene pa nisam stizao.  Pozovem na večeru nekoliko kolega, tih strastvenih lovaca i iznenadim ih svojom odlukom da im se pridružim u lovačkim avanturama. Ali još više ih iznenadim kad sam im predložio da u okolini sela odakle je bila moja odbegla košuta, sagradimo kolibu ili brvnaru i da tamo provodimo vikende. Bili su oduševljeni i čudili se kako se oni toga nisu do sada dosetili.

Tako je počeo da se ostvaruje moj plan. Sve je išlo kao podmazano. sve do onog dana kad je moj plan trebao da bude krunisan. Bar da je onaj njen sa klempavim ušima i sekirom u ruci došao pola sata kasnije, ničeg mi ne bi bilo žao. Ovako, nekrunisan, krčkam se u paklu i odozgo je bespomoćno posmatram kako se jadnica, još lepa i zgodna, pati sam bez ikog svog.

E, tesaru, tesaru, šta učini jade neojađeni. Da ne dođe onaj dan kad ti nije vreme, sad ne bi trunuo u zatvoru, ona se ne bi jadnica patila i venula sama, ja se ne bih krčkao pre vremena u paklu i svi bi bili zadovoljni. A ko zna, možda bi ti se i još jedno dete rodilo.

Onda stižemo, tišinom posutom ulicom, do one neumoljive i nevidljive crvene linije, preko koje ti moraš, a ja ne mogu. I nema izbora. Od ukradenih trenutaka koje sedimo u autu, nevoljni da to prekinemo, zavisi kojom ćeš brzinom trčati da u poslednjoj sekundi provučeš tu prokletu karticu, da ne zakasniš, da ti ne odbiju od plate..prokletnici bezdušni…

Ti odlaziš u meni nepoznato, a ja se vraćam u našu kuću, još toplu od nevinog dečjeg sna. Iz znojave plastične kese vadim kroasan koji si mi jutros kupila. Deo tebe. Cela TI. Odvojeno od tebe, za mene..

Nedostaješ. Nema te muzika koju slušam. Ni rosa nema ono malo sunce u sebi kad tebe nema tu. Ništa nije kao kad si tu. Ni ne liči.

Samo nedostaješ…

Strašno nedostaješ…

Nedostaješ…

„Tata, dođi pred školu i donesi mi novac za blok i lenjire, pa ću sa drugaricama da odem da kupim i malo prošetam“. „Kad izlaziš iz škole“? „U jedan i deset“.

Samo još da stavi veš u mašinu, pa će po hleb i mleko. Daleko je do ručka.

Ima još vremena dok ne pođe, tek je pola jedanaest. Napisaće priču i staviti na blog.

Uzima novčanik i polazi, a na vratima zvono. Došla baka da vidi unučiće. Kuva kafu. Po hleb i mleko će kasnije, kad isprati majku.

Priča mu nešto ne ide. Piše… briše… dodaje… oduzima… Skoro će podne.

Ispraća majku i vraća se da proveri ručak na šporetu. Još samo da stavi krompir da se kuva. Deca vole pire uz meso. Onda će do prodavnice po hleb i mleko.

Pola jedan. Vreme je da krene. Do škole mu treba oko petnaest minuta.

Polazi u prodavnicu preko ulice da kupi hleb i mleko i na drugom spratu zgrade shvati da je u žurbi zaboravola novčanik. Vraća se.

Seo je u auto i, kao mnogo puta do tada, shvatio da je zaboravio ključeve. Vraća se.

Sin je nešto zapitkuje, traži neku igračku. Prevrće po korpi, ne može da je nađe. Već je vreme da krene po hleb i mleko.

Vozi brže nego što je dozvoljeno, jer nije mogao odmah naći ključeve. Ponekad ih ne stavi tamo gde im je mesto, pa izgubi mnogo vremena dok ih nađe.

Pretrčava ulicu do prodavnice, žureći da kupi hleb i mleko, jer su deca ostala sama u stanu.

Izlazi iz automobila koji je parkirao pogrešno i vidi je kako pretrčava ulicu.

Dugo se nisu sreli, a i malo se poznaju. Možda ga neće prepoznati.

Videla ga je posle mnogo vremna kako izlazi iz auta i nešto je izazvalo silnu želju da mu priđe, pozdravi ga.

Pozdravili su se kao da se znaju oduvek. Čak su se i poljubili kao stari znanci, a samo dva puta su se videli u životu.

Popodne su pili kafu u njegovom stanu. Bio je 2 decembar.

Između Božića i Pravoslavne nove godine, bili su porodica.

Ljubav se dogodi, ili se ne dogodi. A kad se dogodi, ne može se se od nje pobeći.

Da nije trebala da se dogodi, verovatno bi ona na vreme pošla u prodavnicu da kupi hleb i mleko… ili bi njegovoj ćerki blok i lenjiri zatrebali u neko drugo vreme. Pa, možda bi prethodnog dana i te ključeve od auta stavio na svoje mesto..

Ko zna… sudbina je kao dete – voli da se igra… – pročitao je u njenoj svesci koju je donela sa sobom

Prvi put beše baš bez veze. Ja sam bio baš bez veze, pa je i ona pomislila da sam baš skroz bez veze… ženskaroš, reckaroš, ološ jedan običan… muški. I, sad se sećam da sam takav utisak o sebi poneo i sam, kada sam pošao u glupu noć tog glupog dana koji nije ni počeo, niti se onaj pre njega završio kako treba. Ali meni to tada nije bilo ni važno.

Drugi put, sreli smo se na nekoj žurci. Možda je to bilo baš kod mene. A gde bi bilo kad ja samo na svoje žurke i dolazim. Da bilo je to kod mene i bilo je još više bez veze, nego prvi put. Samo jednim pokretom mi je “rekla“ šta misli o meni… mišljenje doneto sa prvog susreta. Odplesah dalje u žurku i nisam je više ni primećivao. Mogla je da ode u noć sa bilo kim, meni bi bilo svejedno.

Dođe i ova jesen, pozna, pusta, jalova… nikakva, kao i ono njeno mišljenje o meni, koje sam zaturio negde da ga se više nikada ne setim. E, sad ja ne znam kako da objasnim šta se posle desilo.

Niotkuda, ničim izazvana, osim možda sudbinom, dok sam izlazio iz auta nepropisno parkiran, pojavila se preda mnom i iskopa mi u sećanje ono mišljenje koje mi opali šamar, pa umalo se ne vratih u auto, da ga propisno parkiram, dok ona prođe pored mene i ne prepozna me. I, uradio bih ja to, da nije bilo kasno. Videla me i prepoznala, razvukla lice u osmeh kao da je videla… ne znam koga. Nasmeših se i ja… priđe… priđoh… poljubi me, poljubih je… I tu nam beše kraj. Nešto se desilo tog trenutka.

Dugo nisam znao šta se to desilo… čak do kasnog popodneva tog dana, kada smo se dogovorili da se nađemo i odemo negde na piće, kafu. Tek u to kasno popodne, kad smo se našli u onoj istoj sobi u kojoj sam je ignorisao na onoj žurci koja je bila moja, shvatio sam, a siguran sam da je i ona shvatila, da se desila ljubav.

I šta sad?

Pa ništa, osim što smo oboje drastično promenili ono bezvezno mišljenje o meni. A kad se to desilo, desile su se i mnoge druge stvari, o kojima neću da pričam. Jer šta god da vam kažem, ne bi mi verovali…

–         Divan prizor,- čuo je nežan ženski glas.

Okrenuo je neobrijano lice, na kome se videlo mnogo tragova neprospavane noći, u pravcu glasa. Stajala je par koraka iza njega, nasmejana i vedra kao majski dan. Plava kosa se igrala po njenom licu, nošena jutarnjim povetarcem sa reke.

–         Da… biće to još jedan lep jesenji dan.

–         Ne zamerite mi što sam zastala, viđam vas već jako dugo na ovom mestu, još sam bila klinka kada sam vas prvi put videla…

–         Da… dođem ponekad.

–         … i nešto me stalno vuklo da sednem pored vas i ćutim.

Razvukao je ispucale usne u blagi osmeh. Sad je gledao u njene patike.

–         Pošla sam do pekare…

Osetio je miris i ukus vrućeg peciva koji je dolazio iz njegove imaginacije, izazvan glađu. Setio se da nije ništa okusio od preksinoć.

–         … hoćete biti tu kad se vratim i, ako vam ne smeta, ja bih da sednem tu pored vas… da…

–         Biću tu sigurno.

–         Brzo ću ja…

Nije video kad je otišla, skoro trčeći. Pogled mu je zarobio prvi sunčev zrak iznad reke. Zapalio je cigaretu i pustio da mu dim zamuti pogled. Zvono za jutrenje poslednji put je odzvonilo, jedva čujno i tišina je ponovo prekrila Gardoš i slila se u reku. Ne seća se da ju je nekada video. Ni kao devojčicu. Gledao je reku… i nebo… nikada se nije osvrtao. I nju, svoju veliku ljubav, je ponekad zamišljao na ovom mestu, kada nisu mogli biti zajedno… dok su studirali. I kasnije, kad su se uzeli, kad su ga njene grube reči, ili ćutanje, terali u očaj. Nije imao snage da je ne voli zbog toga, pa je…

–         Stigla sam. Malo sam se zadihala. Kupila sam nam pogačice sa čvarcima.

–         Da… prijaće mi.

–         Sunce je već izašlo.

–         Da… u ovo doba kasno izlazi.

–         Ja sam Sunčica.

–         Da… drago mi je, ja sam Vladimir…

–         Ja vas zovem Čovek sa tužnim očima, još od malena. Pominjala sam vas i u svom dnevniku… kao šiparica…- kikotala se. – “Danas sam opet videla Čoveka sa tužnim očima. Sedeo je kao i uvek na istom mestu, zagledan u daljine. I opet sam poželela da sednem pored njega i ćutim. Uradiću to sledeći put.“- ponovo se zakikotala. – I tako svaki put kad vas vidim. A nikad nisam imala hrabrosti da sednem pored vas… do jutros. Valjda više nisam šiparica,- i opet kikot.

Pogačica sa čvarcima mu je prijala, iako mu je grebala usta sagorela od cigareta, kao što su mu i njene reči grebale misli od kojih nije uspevao da se sakrije.

–         Šta vam se dogodilo?

Žvakao je zalogaj pogačice sa čvarcima i nije bio svestan toga, kao ni njenog pitanja. Bio je Čovek sa tužnim očima za nju, pa joj se njegova odsutnost uklapala u to ime. I ona je gledala u daljinu, možda istu u koju i on, i nije ga ni pogledala kad joj nije ništa odgovorio.

–         Da… izvini, jesi me nešto pitala? – pogledao je u njenom pravcu, odjednom prisutan.

–         Jesam, – i dalje je gledala u daljinu.

–         Da… učinilo mi se da jesi, ali sam malo odlutao… izvini.

–         Pitala sam šta vam se dogodilo.

–         Da… to je pravo pitanje.

Pojeo je pogačicu sa čvarcima i tek sada je osećao glad. Ona je svoju pojela tek do pola. Gledali su svako u svoju daljinu.

–         Da… to je zaista pravo pitanje…

Zavukao je ruku u džep i pronašao malo, zgužvano parče papira koje je bilo sve što mu je od nje ostalo. Izvadio ga je, razmotao, ponovo pročitao i pustio da ga vetar odnese niz reku.

Uzeo je još jednu pogačicu sa čvarcima. Jeli su i ćutali, kao da su oboje to oduvek želeli.

–         Ovo je prizor iz bajke, – prošaputala je da ne naruši mir netaknute prirode.

Poljubio ju je u čelo. Podigla je pogled boje jesenjeg lišća, sakupljenog u zenicama, da pomiluje usne koje su je dotakle. Prolio je osmeh da umije njeno preplanulo lice.

–         Sedi ovde, skuvaću kafu i doneti vino,- blago ju je poveo do jedne stolice za

ljuljanje na drvenom tremu koji se prostirao celom dužinom brvnare.

Uz vino, kafu i tišinu, dotičući misli samo pogledima i osmesima, dočekali su noć na tremu. Kroz borove se pojavio pun mesec koji je površini jezera davao neku mističnu svetlost kroz blagu izmaglicu.

–         Postaje sveže, hoćeš da uđemo.

–         Da, mogli bi, brvnara još čuva sunčev dar, toplo je.

–         Ne pali svetlost kakva god da je.

–         Ništa se ne vidi.

–         Ne mora se uvek gledati očima.

–         Na šta misliš?

–         Na ovo…

Prišao joj je i vrhovima prstiku, jedva primetno dodirivao lice, obraze, oči, usne. Stavila mu jagodicu kažiprsta na usne i tako pokazala da shvata šta želi, a onda nestala u gustoj tami. Po jedva čujnim zvucima kretanja, tražili su se laganim kretanjem. Nalazili se, ostavljali poljupce po licu i telu kao poene u nekoj igri. U svakom susretu zadržavali su se kratko, koliko da se otkopča samo jedno dugme na košulji, smakne naramenica, otkopča grudnjak, skine bretela, otkopča kaiš, razveže pertla, skine cipela, nestane poneki deo odeće… dok nisu ostali sasvim nagi. Požuda se zgušnjavala u mraku i postajala lepljiva. Svako novo pronalaženje nagog tela izazivalo je sve više strast, a strast je tražila sve više vremena da se izlije. Prstima i usnama istraživali su tela jedno drugome kao da su se prvi put sreli, prepoznavali, i ponovo zaljubljivali u kosu, lice, usne, grudi, leđa, dojke, bedra, kukove… pa sve to spajali u sve duža milovanja i sve strasnije pokrete. Uzbuđeno disanje u mraku bilo je izdajničko, pa su se sve lakše pronalazili, dok nije došao trenutak da više nisu imali snage da se odvoje, da pobegnu da se sakriju. U strasnom zagrljaju postali su jedno telo, jedna dahćuća strast iz koje su oticali sokovi i pomešani ponovo popijeni u zanosu do potpunog ispunjenja. A onda opet zavlada gusta tišina. Tamu je po sredini preseklo sečivo mesečevog zraka.

– Ne pali nikakvo svetlo, hoću da zapamtim ovu noć, da imam šta da pričam unucima.

U sve to, kao u venac od poljskog cveća, uplitali su se zvuci sa klavira, rađajući se ispod tankih prstiju koji su po dirkama plesali mesečevu sonatu.

Ta raskoš letnje noći za klavirom, budila je maštu mladića koji je svirao i poluzatvorenim očima upijao čas slike noći, čas imaginaciju stvorenu u mašti.

U jednom trenutku zanosa, sa jednog prozora otkačila se zavesa, bela i prozirna i zaplesala po notama, polako klizeći po čudnim oblicima koji su je nosili.

Ne prestajući da miluje dirke, mladić je pratio tu zanosnu igru, nazirući iza tankog prozirnog platna obline ženskog tela. Za tom prilikom razasu se zlatna kosa, ispod zavese proviriše bose noge, bele i skoro prozirne. A onda iznad  zavese izroni lik vile.

Mladić, kao u snu ustaje sa stolice za klavirom, dok su zvuci mesečeve sonate i dalje lepršali nošeni noćnim povetarcem. Laganim koracima pošao je prema devojci, ali mu je stalno izmicala sa osmehom koji ga je mamio. U trenutku je nestala, a već u sledećem, osetio je njene ruke na svom potiljku i vratu. Naglo se okrenuo. Ljubila ga je po vratu, a ruke zavlačila ispod široke bele košulje. Obuhvatio ju je oko struka i lagano položio na pod sjajan od mesečine. Sklopljenih očiju, kao u snu ljubili su se u strasnoj igri. Tela su im se uvijala i plesala čudan ples ljubavi, nalik na ples dvaju kobri u pletenoj košari nekog indusa. Bila je vlažna od mora, i mirisala na korale. Ruke su im se uvijale oko tela, koja su, pripijena jedno uz drugo izlivala svu svoju strast. Pokreti su bivali sve brži, a snaga sve veća, dok se u jednom trenutku sva ta snaga nije ispraznila u grču, kao kad se sudare dva oblaka i nastane pakao.

Bilo je to u trenutku kada je prstom udario poslednu dirku, poslednje note mesečeve sonate, snažno i sa puno strasti. Vetar je utihnuo, zavese su se umirile, samo su se na sjajnom parketu mogli videti mokri tragovi malih stopala kako vode do prozora, na kome se još uvek lelujala prozirna zavesa. Kroz taj prozor izašla je poslednja kap noći. Svitao je novi dan.

Kad odeš, neka bude jutro… što ranije… neka za tobom ostane toplo mesto gde si prespavala tu noć… nemoj da popiješ ni kafu koju sam ti skuvao po navici…

Toga dana, kad odeš, ponesi sve svoje… posebno vreme koje sam zvao tvojim imenom… neka taj dan bude dan bez imena…

Možda bi bilo dobro da taj dan bude neki praznik… ima li neki praznik krajem juna… ako nema, neka bude nedelja…

E, da… toga dana kad odeš, veži kosu u rep sa onom žutom gumicom… onako, bez razloga…

I… ne govori ništa dok ne odeš… i ja ću da ćutim tog dana… neka bude to dan bez reči… neka tišina proguta sve reči koje smo rekli do tog dana…

Dobro, možeš da se nasmešiš… možda ću se i ja nasmešiti… treba samo da vidim odakle će taj osmeh doći… ako dođe iz duše biće gorak… onda ga neću pustiti da mi dotakne usne…

Nemoj se osvrtati kad pođeš… neću stajati na vratima… ni na prozoru, ni na terasi… ni ispod lipe… ni nigde gde me možeš videti, ako se osvrneš slučajno… po navici… kao kad si odlazila kod frizera, ili na posao…

Biću u kući kao da se ništa nije dogodilo… jer… to treba da bude sasvim običan dan… kao i svi oni pre tebe, kojih ne mogu više da se setim…

Tog dana, kad budeš otišla, radiću sve ono što rade oni koji te nikada nisu upoznali… tako ću misliti da sam te samo sanjao i odmah zaboravio san, kao i sve snove koje nikome nisam ispričao…

A kad dođe noć, ne znam da li ću spavati… ne znam da li se tu noć spava… noć kad odeš… nemam koga ni da pitam, jer niko ne zna… niko nije imao takvu noć, noć kada si ti otišla…

I tako… kad prođe dan kada si otišla, neću ga se više sećati… jer bio je to samo običan lep i sunčan dan s početka leta, negde krajem juna… bio je praznik neki, ili samo nedelja… ništa posebno, pa nemam po čemu ni da ga se sećam…

… jedino ne znam šta ću sa suzom koja će se, kao za inat, baš toga dana useliti u moje oko… znam to, garant…

… i neću nikako moći da ne brojim dane koliko je već tu…

… i znam, kad me neko pita za tu suzu, da ću početi… bilo je to onog dana s početka leta i s kraja juna… dan je bio lep i sunčan…

Šta je to?

Čitaj.

…….

Rekla si da je poginuo.

Mislila sam… prošlo je pet godina…

I šta ćeš da uradiš?

Ne znam.

Ipak, on ti je muž.

I ti si mi muž.

Ali mi nismo venčani.

Svejedno, živimo zajedno, dovoljno dugo.

Šta osećaš?

Ne znam.

Voliš li ga još uvek?

Ne znam ni to. Prošlo je mnogo vremena, četiri godine rata, pet godina čekanja da se odnekud pojavi… ove dve godine sa tobom… skoro da sam zaboravila i kako izgleda.

Pusti srce neka odluči… ja ću… ti znaš koliko te volim, ali… ja ću poštovati svaku tvoju odluku…

Zašto… zašto se ovo događa… zašto nije pisao, bar da znam da je živ?

Bio je rat Marija, bio je zarobljen… možda je i pisao, ali… Rusi su to… Sibir je… ne znam…

Ti kao da…

Samo pokušavam da razumem… i njega i tebe…

Ko to može razumeti…? I zašto ja da ga dočekujem…?

Ne budi luda, ti si mu sve što ima. Idi bar da ga dočekaš, pa onda odluči.

A gde ćeš ti biti kad on dođe?

Preći ću u hotel neko vreme. Moraš tačno znati šta želiš, a to ćeš moći samo ako tako uradiš.

Proklet bio, zašto nije poginuo… ili se bar vratio kao svi ostali.

***

Izvinite, molim Vas, ima li danas još neki voz sa zarobljenicima iz Rusije?

Nema, gospođo, zašto pitate?

Zato što onaj koga sam trebala da dočekam nije došao.

Kako mu je ime?

……

Pođite sa mnom.

……

Ovo je njegov kovčeg. Primite moje duboko saučešće, gospođo. A ovo pismo je ostavio za vas.

Draga Marija,

Došlo je vreme da se vratim. Prošlo je mnogo godina od kada si me na ovoj istoj stanici ispratila. Bio sam zarobljen još prvih meseci rata. Svo vreme sam proveo po logorima u Sibiru. Nisu dali da pišemo pisma. Mnogo sam propatio misleći na tebe i mnogo stradao. Sada, kada je došlo vreme da se vratim, shvatio sam da nisam više onaj isti i da me ovakvog nećeš moći voleti. Ma koliko da si me volela, ne bih mogao da ti zamerim što te je čekanje izmorilo i što si sada, možda sa nekim drugim, a ja to ne bih podneo. Ne želim da ti kvarim sreću. Nisam želeo ni da se vraćam, ali nisu dali ni da ostanemo. Sve se desilo iznenada i velikom brzinom. Morao sam navesti ime onoga ko me čeka kad stignem kući. Oprosti što sam naveo tvoje ime, jer znaš i sama da ja nemam nikoga osim tebe. Voleo bih da sam poginuo više nego što sve ovo mora da se dešava. Moja poslednja želja je da me sahraniš kako dolikuje i koliko ti to mogućnosti dozvoljavaju. Nemam više šta da ti kažem.

H.D.

Jeste li dobro, gospođo. Treba li vam pomoć.

Ne, ne, biću dobro. Znate li kako se…

Obesio se u logoru pred sam polazak ovamo.

***

Da li je u vašem hotelu odseo…

Šta ste vi gospodinu?

Supruga… nevenčana.

Žao mi je, gospodin je jutros napustio hotel. Ovo pismo je ostavio za vas…

Ljubljena moja,

Kada sam odlazio u tvojim očima sam video da se kolebaš i da ne možeš da se odlučiš na koju ćeš stranu. Odlučio sam da ti olakšam. Želim ti svu sreću koju zaslužuješ.

D.H.

Da li je…

Ne, gospođo, nije ostavio nikakvu adresu…

Živela je u malom iznajmljenom stanu na spratu kuće u tihoj ulici na periferiji grada. Radila je neki dosadan posao u jednoj kožari i živela skromno i povučeno. Razne su priče bile ispričane o tome zašto jedna takva devojka, koja to po godinama koje je imala više nije ni bila, još uvek živi sama i zašto nema nikoga. Ali ona to nije primećivala. Ni priče niti godine koje su polako i neprimetno prolazile.

Opet je nedelja, a naplju pada ona sitna jesenja kiša, što se u kosti uvlači. A upravo takav dan je najviše odgovarao njenoj, pomalo melanholičnoj, prirodi. Po takvom danu je volela da sedi kući ceo dan u pižami i pričinjava sebi sitna zadovoljstva koja samo njena mašta može da joj priušti, ili da ceo dan provede u šetnji po parkovima ili okolnim šumama i svim čulima upija mirise, boje, dodiruje koru drveta ili neki kamen…

Dok je pila jutarnju kafu razmišljala je kojim od ova dva zadovoljstva da ispuni dan, kad joj pogled pade na malu i vrlo neobičnu kutiju za pisanje, koju je prošle nedelje kupila na pijaci starih stvari. U njenoj mašti, ta kutija je pripadala nekom grofu u nekoj dalekoj zemlji i koristio ju je samo kada je svojoj dalekoj dragani pisao ljubavna pisma. Ne treba ni pokušavati ispoljiti ni zrno sumnje u to da su na kraju stali pred oltar i živeli srećno do kraja života.

Nešto ju je vuklo da ponovo uzme kutiju sa mesta gde se, po njenom maštovitom mišljenju najbolje uklapala i u ambijent i u priču. Kutija je bila zaista interesantna i čudna. Imala je mnogo pregrada, skrivenih polica i fiokica. Podsećala je na onu koju je opisao jedan veliki pisac u svojoj klnjizi koja je imala baš takav naslov   «Кutija za pisanje». Dok je polako otvarala pregradu po pregradu, iz jedne joj u krilo ispade mala ceduljica. Ličila je na posetnicu i bila je ispisana na papiru kakav se koristio pre mnogo godina i verovatno gušćijim…ne, nije to odgovaralo njenoj mašti – paunovim perom. Na cedulji je pisalo: «Konačno sam te našao»… Samo se nasmešila i svojoj priči tu ceduljicu i tu rečenicu dodala kao još jedan ukras. Pomislila je za trenutak kako te njene maštarije možda i nisu samo maštarije. Još neko vreme se divila kutiji, a onda odlučila da ode u šetnju.

Vratila se kasno popodne. Bila je jesen i dan je već izmicao. Nije odmah palila svetlo iako je jedva prepoznavala spvari. Volela je tu polutamu kada je mogla da pogađa gde se šta nalazi. Ali ovog puta je osećala da nešto nije u redu. Osvrtala se po sobi i pokušavala da odgonetne tu nelagodu koja ju je obuzimala sve više. Konačno je videla i shvatila šta se desšava. Kutaije za pisanje nije bilo na mestu gde ju je ostavila. Upalila je svetlo i odmah je ugledala na sasvim drugom mestu. Bila je sigurna da je nije tu ostavila i to joj izazva kratku jezu po površini celog tela. Ništa drugo nije nedostajalo. Uzela je kutiju sa mesta gde je stajala, ali se otvorila jedna pregrada i iz nje je ispao list papira, nešto veći od cedulje koju je to jutro prinašla. Na njemu je bilo nekoliko rečenica. Čitala je.

«Ja sam tebe pronašao,

sad pronađi ti mene.

Pokušaj nije teško.

Samo pusti tu svoju mašti na slobodu»

Osvrnula se po sobi, pregledala sve prostorije, zavirila ispod kreveta, iza zavesa, pa čak i u ormare i iza njih. Nije bilo ni traga nečijem prisustvu, niti je nešto moglo da joj kaže da je neko ulazio u kuću dok ona nije bila tu. Ali, više od svega ju je iznenadilo to što ni trenutka nije osetila strah. Naprotiv, nekako sama od sebe, u njenoj glavi stvarala se nova priča o tajnovitom vitezu koji je posećuje onda kada mu se ne nada. T priču odnela je i u snove.

Kada se probudila sledećeg jutra imala je osećaj kao da je celu noć tumarala po poznatim predelima iz svoje mašte i da oka nije sklopila, ali nije osećala ni umor. Ipak iz tog sna se izdvajala jedna posebna slika. Bio je to lik muškarca obučenog u viteški oklop koji joj je ostao toliko upečatljiv da joj se činilo da ga odavno već poznaje. Nije poznavala mnogo ljudi da bi ga mogla prepoznati među njima. Sve to ju je nekako zabavljalo i sa nekim zagonetnim smeškom se pojavila u na svom radnom mestu. To nije prošlo nezapaženo i bez novih šuškanja iza njenih leđa.

Jedva je dočekala kraj radnog vremena da pođe kući, očekujući novu poruku u kutiji za pisanje. Njen svet mašte je počeo da postaje drugačiji, pretvarao se u stvarnost, činilo joj se, jer nijednog trenutka joj nije bilo neobično sve što se desilo prethodnog dana. Žureći, dok je pretrčavala ulicu, saplela se o ivičnjak i pala na mokri trotoar. Za trenutak je to vrati u stvarnost, ali odmah je pokušala da ustane, kao da se ništa nije desilo, da što pre znatiželjnicima uskrati zadovoljstvo da posmatraju taj, za nju groteskni prizor. Neki mladić je pritrčao da joj pomogne. Pričekao je da se sredi i pitao je da li je dobro i može li sama. Sve je bilo u redu, osim što joj je odeća na nekoliko mesta bila mokra i uprljana. Mladić joj predloži da pođe sa njim do kafea gde je radio da joj pomogne da se, koliko-toliko sredi i popije neko piće. Dvoumila se trenutak, a onda zahvalno pogleda mladića u oči, prvi put, i učini joj se nekako poznat. Mladić shvati to kao pristanak i pođe držeći je, za svaki slučaj za nadlakticu.

Uspela je nekako da se dovede u red toliko da može dalje. Odbila je piće i pošla da izađe, a onda je stala kao okamenjena. Na putu do izlaza, za jednim stolom sedeo je čovek u oficirskoj uniformi. Gledao ju je tako upadljivo kao da je video nekoga koga je vekovima čekao, i samo što nije ustao i pošao joj u susret. Njena oduzetost je nekako odjednom nestala kada je prepoznala u njemu lik iz svog noćašnjeg sna. Bila je pomalo iznenađena svojim osećanjem sigurnosti, a trebalo bi da se oseća sasvim suprotno.

Tih nekoliko trenutaka dok su samo njihove oči govorile, za nu su trajale večnost, ali neku sladunjavu večnost. Prišla je i ne pitajući da li je slobodno, sela za njegov stol. Mladić za šankom se zadovoljno smejuljio, posmatrajući taj prizor.

–         Da li ste vi taj koji mi je na onako magičan način slao poruke? – pitala je.

–         Ne… zapravo, ja sam to hteo vas da pitam.

–         Kutija…

–         … za pisanje…

–         … san…

–         … i tvoj lik u njemu…

–         … viteški oklop… milsim, uniforma…

–         … prljava haljina male sluškinje… milsim, negde ste se uprljali…

Mladića za šankom niko u kafeu nije primetio, ni kad je ušao, ni kad je ogrnut plaštom i sa šiljatom kapom čarobnjaka izašao. Kada su se njoj i njemu vrhovi prstiju dodirnuli, mladić je nestao, a prolaznicima, koji su tuda slučajno prolazili,  učinilo se da su videli pramičak dima koji je vetar brzo razneo…