Omladina danas često i ne veže čvorove na pertlama na patikama, međutim kod trčanja ili bilo kakve druge aktivnosti gde se trči (košarka, fudbal, tenis) uglavnom se vežu pertle da se fiksira skočni zglob i smanji mogućnost povrede. Cipele se skoro uvek vezuju, medjutim kod njih je odvezivanje dosta češće, jer su pertle obično glatke i kružnog preseka za razliku od patika koje imaju uglavom ne tako glatke pertle sa pljosnatim presekom. Kod cipela je dakle, poznavanje „kvalitetnog“ čvora dosta bitnije za razliku od patika.

Pre nekoliko meseci sam se toliko iznervirao zbog odvezivanja pertli (desetak puta kod cipela i nekoliko puta kod patika u toku dana) da sam potražio da li ima neko praktično rešenje za ovaj problem na internetu. Tada sam naišao na Ianov sajt o pertlama koji je najbolji izvor informacija o pertlama i vezivanju istih koji sam ikada video. Tu možete naći odgovarajući čvor za svaku obuću i priliku sa slikama i uputstvom po koracima kako se vezuje.

Ja sam našao čvor koji mi najviše odgovara, lako i brzo se vezuje i jedan je od najotpornijih – Ianov sigurni čvor (Ian’s Secure Shoelace knot). Pertle sa ovim čvorom bez problema su mi ostale vezane celog dana pri prvom vezivanju. Na jednim patikama sam pre dva meseca vezao ovaj čvor radi testiranja da vidim koliko dugo će ostati vezan. Te patike sam nosio skoro svaki dan kada idem do prodavnice, ponekad i do grada i slično (obuvao sam i izuvao patike bez odvezivanja pertli). Do dan danas se pertle nisu odvezale.

Ovaj čvor se lako i brzo veže, lako se i odvezuje po potrebi, potrebno je samo nekoliko puta uvežbati vezivanje dok ga ne zapamtite zauvek. Sada možete zaboraviti na probleme sa odvezivanjem pertli.

P.S. Na sajtu postoje i drugi čvorovi sličnih karakteristika, ali ovaj najviše odgovara mojim potrebama. Ako vam se on ne sviđa, među ponudjenima ćete sigurno naći neki koji vam odgovara.

Za kraj evo i uputstva na srpskom (za one koji se ne snalaze sa engleskim jezikom) za vezivanje pomenutog čvora po koracima. Slike možete videti klikom na gore pomenuti link.

1. Ukrstite krajeve pertli tako da plavi kraj bude iznad žutog. Sada plavi kraj provucite ispod žutog i dobićete oblik kao na slici 1. Sada napravite petlje od krajeva pertli, rezultat treba biti kao kao na slici 1.
2. Krajeve petlji stavite jedan preko drugog tako da plavi kraj bude preko žutog.
3. Sada žuti kraj provucite kroz otvor sa gornje strane.
4. U isto vreme plavi kraj provucite kroz otvor sa donje strane.
5. Formirajte čvor tako što ćete povući plavi kraj ulevo, a žuti udesno.
6. Zategnite čvor po potrebi.

Crna rupa nastaje posle gravitacionog kolapsa zvezde, pri čemu se celokupna masa bivše zvezde sada nalazi u jednoj tački – singularitetu. U singularitetu je sila gravitacije beskonačno velika i bilo koji objekat dođe u ovu tačku biva uništen, čak i atom. Što se više udaljavamo od tačke singulariteta, gravitaciona sila crne rupe slabi. Oko tačke singulariteta postoji površina koja se naziva horizont događaja (event horizon). Bilo koje telo koje se dovoljno približi crnoj rupi da uđe u zonu horizonta događaja će neminovno završiti u crnoj rupi. Zato se pod crnom rupom podrazumeva tačka singulariteta i okolni horizont događaja.

Pulsar je neutronska zvezda (čine je uglavnom neutroni) koja emituje elektromagnetno zračenje. Zbog svoje velike gustine, pošto je sačinjen od neutrona, prečnik prosečnog pulsara je oko 20km i pri tome ima masu oko 50% veću od mase našeg sunca. Pulsari imaju veliku brzinu rotacije oko svoje ose, između 1,3 milisekunde pa do 8,5 sekundi. Zemlji je radi poređenja, potrebno oko 24 časa da se jedanput okrene oko svoje ose. Pulsari takođe imaju jako magnetno polje.

Gotovo celokupna naučna zajednica prihvata ovu teoriju kosmosa, samim tim i postojanje ovakvih nebeskih tela. Danas se više i ne postavlja pitanje da li ova tela i mnoga druga zaista postoje ili ne, već se prihvataju kao činjenice.

Da napomenem da ne postoje čvrsti dokazi o postojanju ovakvih tela, ona su na nivou teorije (pretpostavki). Podaci koje dobijamo od optičkih i radio teleskopa i raznih drugih instrumenata se često ne uklapaju u klasičnu gravitacionu teoriju kosmosa. Da bi se postojeća teorija održala, predlaže se postojanje pomenutih i mnogih drugih nebeskih tela. Ako u nekom delu kosmosa postoje sile koje se ne mogu pripisati vidljivim nebeskim telima – tu mora da je crna rupa; ili ako primamo elektromagnetne talase određene talasne dužine – mora da ih primamo od pulsara. Jednostavno, to su jedina objašnjenja koje može da ponudi gravitacioni model kosmosa (gde u računicu ulaze gravitaciona polja i statička magnetna polja).

U savremenoj teoriji kosmosa se ne vodi računa o plazmi, koja ispunjava kosmos. Do skora se verovalo da se u svemiru nalazi vakuum, međutim, svemir je ispunjen plazmom. Ono što je zanimljivo je da se razni kosmički fenomeni mogu objasniti alternativnom teorijom kosmosa – električnim svemirom. U ovoj teoriji se ne koriste razna fiktivna nebeska tela za objašnjenja prirodnih pojava. Ova teorija uzima u obzir i električna svojstva plazme, električna polja i struje, kao i dinamička magnetna polja za razliku od aktuelne teorije kosmosa. Veliki broj pojava za koji nam je do sada bilo potrebno uvođenje u igru apstraktnih nebeskih tela, se može objasniti ovim poljima. Pri tome razne pojave i svojstva plazme se mogu eksperimentalno pokazati. Bitna stvar je i što su fenomeni koji se dešavaju u plazmi skalabilni, to jest pojava koja se izazove u laboratoriji se na isti način manifestuje i u prirodi u mnogo većem obimu.

Veoma zanimljiv dokumentarni film koji nas uvodi u ovu tematiku je ‘Thunderbolts of the Gods’ i koji možete pogledati online (Google Video, trajanje: 64 minuta).
Više informacija o ovom filmu i oblastima koje se u njemu pominju na sajtu autora filma.

Takođe, postoji i prezentacija doktora Donalda Skota u NASA institutu. Predavanje je kritika postojećeg modela kosmosa, tj. što se u objašnjavanju raznih pojava koristi samo gravitaciono polje i statičko magnetno polje. Demonstriraju se alternativna objašnjenja raznih nebeskih pojava bez apstraktnih kosmičkih tela, primenom pojava koje postoje u plazmi.
Ovu prezentaciju (streaming sa NASA servera, trajanje: 61 minut) možete pogledati u npr. Windows Media Player-u (kopirati link u njega) ili download-ovati pomoću npr. Orbit Downloader-a.

Zanimljiv video klip o Teslinim pogledima na prirodu svemira možete pogledati ovde (YouTube, trajanje: 10 minuta). I za kraj, evo Teslinog citata, prevedenog sa engleskog na srpski:

Današnji naučnici su eksperimente zamenili matematikom, i lutaju kroz jednačine dok na kraju ne naprave strukturu koja nema veze sa realnošću.

Naime u MMA se kombinuju najupotrebljivije tehnike iz raznaraznih borilačkih veština tako da je su u igri skoro sve vrste udaraca (ima zabranjenih kao što su udarci u područje prepona, kičmu i vrat, kao i ugrizi – setite se čuvenog Tajsonovog ‘poteza’) rukama i nogama, kao i razne vrste davljenja i poluga. Odmah mi je postalo jasno da se radi o veštini koja se veoma efikasno može primeniti kao samoodbrana u svakodnevnom životu i da je za tu svrhu bolja opcija od klasičnih – jednostranih veština kod kojih se koriste delovi gore pomenutih tehnika. Dugo sam mislio da je MMA najbolja opcija što se tiče učenja samoodbrane. Međutim i ona ima svojih mana kada se premesti iz okrilja oktagona na ulicu. Pošto se više organizacija bore da MMA dobije status poznatog i renomiranog sporta kakav danas status ima na primer boks, logično je da su iz tog sistema izbačene ‘nesportske tehnike’ – već nabrojane gore. Međutim hteli mi to da priznamo ili ne to su ujedno i najefikasnije tehnike za samoodbranu (i eliminaciju napadača) u realnom životu. Idealna veština samoodbrane bi trebala da ima sledeće karakteristike:
– da su tehnike efikasne
– da brzo eliminišu pretnju
– da su tehnike intuitivne i lake za učenje
– da veštinom mogu uspešno ovladati ljudi različitog starosnog doba, pola, fizičke konstitucije, snage i pripreme

Neke klasične borilačke veštine jesu upotrebljive na ulici kada ih poseduje mladić od 80kg, ali kada se devojka u suknji i cipelama sa štiklama, umorna nađe oči u oči sa napasnikom, mislim da su joj slabe šanse za odbranu, makar imala crni pojas u karateu ili šta god. MMA jesu još efikasnije kod jačih i fizički pripremljenih osoba, ali šta je sa ostalima? Brazilski džiudžicu jeste atraktivan i efikasan u ringu/oktagonu, protiv jednog protivnika. Kakav je na ulici kada umesto na meku podlogu padnete na asfalt ili beton a ima nekoliko napadača? Šta raditi u slučajevima kada ste slabiji, sporiji, nadbrojani? Naravno, u životu ne postoji 100% garancija na bilo šta, ali težimo da pronađemo načine kako da ovu šansu što više uvećamo.

Skoro sam čuo za razne ‘Reality Based Self Defense’ sisteme samoodrane. Jedna od njih je Krav Maga (borilačka veština u izraelskoj vojsci) koja je bolja opcija za učenje samoodbrane od svih do sada pomenutih veština upravo zbog toga što nema pravila/zabranjenih udaraca, može se prilagoditi svim osobama. Ali ovaj tekst (i očigledno predugačak uvod) nije posvećen njoj (Krav Maga mi je druga na listi), nego sistemu odbrane koji se zove Senshido. Osvojila me je upravo zbog jednostavnosti i surovoj efikasnosti tehnika. Ako pogledate sliku na početku teksta biće vam odmah jasno zašto. Osnivač je Richard Dimitri, bivši telohranitelj i izbacivač, nastala je krajem 20. veka, naravno usvaja sve tehnike ostalih veština koje su se dobro pokazale na ulici, sa dodatkom originalne tehnike Shredder.

Senshido nije sportska, viteška veština. U njoj nema egzotičnih poteza ‘ala Van Dam’, već je nakrcana efikasnim i prostim tehnikama fokusiranim na preživljavanje uličnog sukoba, koje bi trebalo da skoro svi ljudi izvedu bez problema. Jedna specifičnost je to da se ovde osim udaraca, grebanja, ujedanja, uče načini izbegavanja tuče, stalnog kretanja i reagovanja na pokrete tela protivnika tik pre zadavanja udarca. Takođe se koristi ‘pasivni’ gard, podignute ruke, kao kada želite izbeći sukob, a u stvari to je jedna od najboljih odbrana od udaraca i osnova za efikasno zadavanje protivnapada.

Gard se ne protivi ljudskim instinktima (kao i svi ostali udarci/potezi) tako da ga je lako usvojiti. Dakle, vodi se računa i o sukobu pre fizičkog obračuna, efikasnom pozicioniranju u slučaju da imate više protivnika i tako dalje. Shredder je najbolji zahvat u tehnikama samoodbrane koji sam do sada video. Primenjuje se kada vam protivnik priđe na manje od metra. U principu, sastoji se od guranje prstiju u oči, vuče ušiju i kose, grebanja celim tokom i udaraca u vrat kao kontinulanih pokreta bez prekida, tako da protivnik bukvalno ne zna šta ga je snašlo… i još raznih drugih stvari koje još više povećavaju ionako veliku efikasnost Shreddera.

Uzaludno je da ja pričam ovde o Senshidu i Shredderu dok to ne vidite sami (Youtube, 43 sekunde) i uverite se u njegovu efikasnost (Youtube, 10 minuta 56 sekundi – odličan video). Veliki adut Senshida je što je posebno naklonjen osobama ženskog roda, pošto za tehnike Senshida ne treba velika snaga, a veliku prednost čini i faktor iznenađenja koji pomenuti napad može izazvati kod napadača, pogotovo ako osoba ima duge nokte (pogađate zašto).
Na žalost u našim krajevima po mom saznanju ne postoje instruktori Senshida, ali mislim da se mnogo može naučiti i iz gledanja pomenutih klipova i dole pomenutih video tutorijala (jer je zasnovan potpuno na čovekovim instinktima i jednostavnosti).

Senshido video tutorial (Rapidshare.com, 6 .rar fajlova, 565MB ukupno, trajanje – 1 sat 28 minuta):
Senshido 1 deo (100MB)
Senshido 2 deo (100MB)
Senshido 3 deo (100MB)
Senshido 4 deo (100MB)
Senshido 5 deo (100MB)
Senshido 6 deo (65MB)

Shredder video tutorial (Rapidshare.com, 3 .rar fajla, 280MB ukupno, trajanje – 1 sat 22 minuta):
Shredder 1 deo (95MB)
Shredder 2 deo (95MB)
Shredder 3 deo (80MB)

Odličan članak o Shredderu, isečak iz Black Belt Magazine, mart 2007. (Mediafire.com, pdf fajl, 4,5MB, 6 strana):
Shredder članak

Oficijelni Senshido forum. Richard Dimitri često postuje na forumu:
Senshido forum

Međutim, izgleda da nam je ovaj pronalazak doneo više štete od koristi. Čučanjem se telo dovodi u prirodan položaj za eliminaciju sadržaja iz debelog creva. Sedeći na klozetskoj šolji debelo crevo ne može da se postavi u položaj koji omogućava optimalno pražnjenje. Postoje delovi debelog creva koji se slabo prazne koristeći šolju, a u tim delovim debelog creva nastaje 80% slučajeva raka debelog creva. Stagnacija fekalija kao što se vidi, može dovesti kako do teških oboljenja, tako i do lakših ali veoma neprijatnih, kao što su hemoroidi.

Više o svemu ovome možete pogledati na sledećim stranicama:
Nature’s platform health benefits – odlična strana posvećena ovoj temi sa spiskom raznih zdravstvenih problema koje uzrokuje sedenje na klozetskoj šolji, puno objašnjenja i referenci ka stručnim tekstovima. Inače, sajt je posvećen „prirodnoj platformi’, specijalnoj stolici kojom se omogućava čučanje na klozetskoj šolji.

Squat – Don’t sit – manje-više sadržaj gornje strane u sažetom obliku

Dakle postoji način na koji se prirodnim putem može otkloniti ili ublažiti veliki broj zdravstvenih problema koji muče ljude. Izgleda da će se „čučavac“ jednog dana opet vratiti u modu.

Kao što svi znamo, danas je opšteprihvaćena Pasterova teorija o bakterijama kao izazivačima bolesti. Po njoj bakterije imaju monomorfne osobine – ne mogu menjati oblik i prelaziti iz jedne vrste bakterija u druge. Na ovoj teoriji se zasnivaju moderna medicina i mikrobiologija, kao i otkriće i upotreba antibiotika i praktikovanje higijene.

U drugom delu 19. veka nije bilo tako i vodila se velika rasprava između dva tabora – jedan koji je zagovarao da su određeni mikroorganizmi uzročnici bolesti i drugi koji su tvrdili da su ti mikroorganizmi posledica bolesti. Jedan od zagovornika prve grupe je bio Luj Paster (Louis Pasteur), a druge Bešam (Antoine Bechamp). Na kraju je Pasterova teorija zaživela, dok se o Bešamovoj veoma malo govorilo. Svi smo manje više upoznati sa Pasterovom teorijom, a sada pogledajmo malo Bešamovu.

Bešam je smatrao da je osnovna jedinica mikrobiološkog života mikrozima (microzyma), sićušna čestica za koju je govorio da podržava život ćelija, ali koja može poprimiti patogene oblike – virusa i bakterija i gljivičnih čestica – u zavisnosti od stanja u kome se organizam, a pogotovo krv nalazi. Dakle, on je na viruse i bakterije gledao kao na „đubretare“ prirode, koji razgrađuju bolesna i mrtva tkiva, a ne kao na uzročnike bolesti. Smatrao je da su miroorganizmi promenljivog oblika: da mikrozime prelaze u bakterije, pa u viruse i na kraju u gljivične čestice; tako da na sve njih ne treba gledati kao na posebne vrste. Veoma je zanimljivo da se mikrozime se ne mogu uništiti, one ostaju žive i posle smrti organizma u kojem su se nalazile i kasnije učestvuju u stvaranju novog organizma.

Kasnije se dosta naučnika bavilo ovom tematikom, ali su radili sami ili u malim timovima i nisu imali neku razvijenu međusobnu komunikaciju, tako da su svi otkrivali iste stvari, koje su nazivali različitim imenima. Tako da se Bešamov pojam mikrozime odnosi na istu stvar kao i pojmovi „protit“, „bion“ i „vion“ nazvani od strane drugih naučnika.
Sada se jasno vidi da, po Bešamovoj filozofiji, da bi organizam bio zdrav, mora se držati u odgovarajućem stanju, koje neće dozvoljavati prelazak mikrozima u patološke oblike. Naučnici koji su kasnije išli Bešamovim stopama su potvrdili i proširili njegove nalaze.

Jedan od velikih zagovornika pleomorfizma je bio i Rojal Rejmond Rajf (Royal Raymond Rife), konstruktor misterioznog Rajfovog mikroskopa, koji je imao sposobnost uvećanja od 60,000 puta. U odnosu na njega elektronski miroskop ima uvećanje od 500,000 puta, ali se elektronskim mikroskopom može posmatrati samo mrtav uzorak, pošto elektronski snop ubija mikroorganizme. Pomoću njegovog mikroskopa, Rajf je posmatrao između ostalog i familiju mikroba koji su menjali oblik kako su se menjale osobine krvi u kojima su se ti mikrobi nalazili. Rajf je zabeležio 16 različitih stanja u kojima su se ovi mikrobi mogli nalaziti. Spletom okolnosti, Rajfova laboratorija je nekoliko puta gorela u plamenu i skoro sva dokumentacija je uništena. Danas ne postoji ni jedan originalni Rajfov mikroskop, postoje eksponati koji su nefunkcionalni.

Vilhejm Rajh (Wilhelm Reich) je još jedan od poznatih (i kontroverznih) naučnika koji se bavio ovom oblašću. Bio je psihijatar, jedan od najboljih Frojdovih učenika. Kasnije je počeo da se bavi mikrobiologijom, kao i izučavanjem orgona – po njegovim rečima – životnom energijom. I on je samostalno došao do otrića mikrozima koje je nazvao bionima.

Gaston Naessens je godinama posle Rajfa došao do sličnih rezultata, kada je otkrio mikrobe (opet se misli na mikrozime) koji su mogli menjati oblik u 16 stanja i nazvao ove mikrobe somatidi. Sliku somatidnog ciklusa sa fotografijama nekih stanja možete pogledati ovde. Gaston Naessens je do svojih otkrića došao pomoću mikroskopa koji je sam dizajnirao i napravio – somatoskopa. Postoji isečak iz dokumentarnog filma posvećen pleomorfizmu koji možete pogledati ovde (Google Video), na kome se vidi kako mikrob menja svoj oblik.

Ono što je zanimljivo u celoj ovoj priči je da je veliki broj naučnika koji su bili zagovornici pleomorfizma imao ogromne probleme sa zakonom u kojoj god državi da su se nalazili – kako u Evropi tako i u Americi. Bilo je pritisaka raznih vrsta na istraživače, poput Rajfove laboratorije koja je bila u požaru ko zna koliko puta, zatim suđenja i zatvorskih kazni, proterivanja iz nekih zemalja. Svi naučnici koji se bave ovom oblašću to rade samoinicijativno ili u malim grupama, sa minimalnim finansijskim sredstvima. Izgleda da je nekome veoma stalo da se ova oblast ne istraži detaljno, ali nećemo zalaziti u te stvari.
Odlični tekstovi o pleomorfizmu:
Pleomorphism, Its Discovery and Suppression
TO BE OR NOT TO BE? 150 Years of Hidden Knowledge

Uvodom u pleomorfizam se otkrivaju mnoge zanimljive teme kojima ćemo posvetiti pažnju neki drugi put.

Na osnovu ovoga lako se vidi da se film bavi i teorijama zavere, tako da će ga mnogi u startu oceniti kao neozbiljan. Međutim iako sadrži neke delove koji su diskutabilni, vidi se da je autor ozbiljno pristupio ovom projektu i stvorio dobar film.

Najzanimljiviji mi je bio prvi deo koji se bavi hrišćanstvom. Vidimo da je u egipatskoj religiji (oko 3000BC), jedna od centralnih ličnosti Horus, koji je slično Isusu Hristu, rođen 25. decembra, majka mu je bila devica; u priči su i tri kralja i zvezda, naravno vaskrsao je pošto je bio mrtav tri dana. Ista priča se ponavlja i u grčkoj religiji (1200BC) samo se radi o Attisu, u indijskoj samo što je ovde reč o Krišni, kao i u persijskoj – Mithra. Sve ove ličnosti imaju mnogo sličnosti, ovde sam naveo samo nekoliko. Može se lako zaključiti da su se ovi detalji „pozajmljivali“ iz starijih religija i koristili u nastajućim. Od koje religije je sve to počelo, gde se prvi put pominje ličnost ovog spasioca, iscelitelja, učitelja…

Sve počinje sa paganskim religijama kulta sunca, bez koga život na Zemlji ne bi bio moguć. Ljudi su od davnina znali za razne događaje na nebu koji se tiču sunca i zvezda – znali su kog datuma je ravnodnevica, kada dan postaje duži i kada postaje kraći, pratili su putanju sunca u toku godine i na osnovu toga stvarali svoju religiju. Na osnovu kratke lekcije iz astronomije dolazi se do veoma zanimljivog zaključka i odgovora na pitanje zašto se podudaraju svi ti detalji o ključnim likovima raznih svetskih religija i odakle uopšte ideja o svemu tome. Svima bih preporučio da pogledaju bar ovaj deo filma.

Drugi deo filma je posvećen kritici zvanične priče o događajima vezanim za teroristički napad na Ameriku 11.9.2001, ali to na mene nije ostavilo jak utisak. Valjda zbog toga što sam se do sada naslušao raznih verzija kako je došlo do ovoga i ko stoji iza svega, tako da nisam video ništa novo. Međutim ovde je sve to veoma lepo upakovano na jednom mestu, tako da preporučujem onima koji se do sada nisu interesovali ili čuli kritike zvanične priče ovog tragičnog događaja da pogledaju i ovaj deo filma.

Na kraju, u trećem delu filma kao što sam već rekao, govori se kako su bankari stvaranjem Centralne Banke Amerike učvrstili svoju moć. I tu ima zanimljivih detalja, pogotovo oko njihove uloge u uplitanju Amerike u Prvi i Drugi Svetski rat kao i rat u Vijetnamu.

Sve u svemu moja preporuka za ovaj film pogotovo za prvi deo o religijama, valjda zbog toga što do sada nisam bio upoznat sa idejama koje se tu iznose. Film možete pogledati ovde (Google Video, 1h 56min). Postoji i oficijelni sajt filma, gde možete saznati dodatne informacije, kao i reference korišćene u filmu.

Naime, odavno postoji tendencija ka što većem povećanju glasnoće muzike. Zašto se to uopšte radi? Kada slušalac sluša dva snimka iste pesme, uglavnom će oceniti da je glasniji snimak boljeg kvaliteta. Takođe, kada imate glasniji snimak, onda se on izdvaja u moru tiših… Kada se nalazite u prostoru gde postoji buka, lakše ćete čuti glasniju muziku.

Ove stvari nisu počele da se dešavaju juče. Još ko zna kad radio stanice su počele da se utrkuju ko će emitovati glasniji program, jer se time povećava verovatnoća da će se slušalac pretražujući skalu zadržati baš na njima. Kasnije se sve prenelo na kasete, pa na audio diskove.

Na prvi pogled sve ovo deluje OK, međutim nije tako. Kada se prilikom snimanja muzike ili kasnije dorade i pripreme za izdavanje i proizvodnju diskova pojačava nivo jačine zvuka, ovo se ne može raditi beskonačno. Postoji granica do koje se snimak može pojačavati bez gubitka njegovog originalnog oblika. I na digitalne i na analogne medije za skladištenje muzike (CD, DVD, audio kasete,…) ne mogu se snimiti signali glasniji od 0dB.

Kao što znamo postoje delovi numere koji su glasniji i koji su tiši, pri čemu uglavnom najveći intenzitet prave bubnjevi. Kada pojačavamo intenzitet zvuka snimka to radimo nesmetano dok najglasniji segment snimka ne dostigne nivo od 0dB. Ako pojačavamo i dalje, normalno se pojačavaju tiši delovi pesme koji nisu još dostigli maksimalni nivo jačine, ali delove koji su već dostigli maksimum više ne možemo pojačati tako da tu dolazi do izobličenja originalnog signala, narušavanja odnosa jačine glasnijih i tiših delova pesme. Dolazi do efekta koji se zove kliping (clipping) na delovima pesme gde je dostignut maksimalni nivo glasnoće snimanja. Javlja se u vidu kliktanja koje se može čuti prilikom reprodukcije pesme, mada se ovo može raznim metodama izbeći, ali dolazi do distorzije (izobličenja) pesme, što stvara neprijatan efekat prilikom slušanja.

Postoje i druge metode povećanja glasnoće pesama (ili bilo kojih drugih audio snimaka), kao što su kompresija i limitiranje. Pomoću njih se izbegava distorzija, ali dolazi do smanjenja dinamike pesme. Tiši delovi pesme se pojačavaju, dok se glasni ostavljaju kakvi jesu (bubnjevi) i na taj način se remete originalni odnosi jačine zvuka koje proizvode instrumenti, kao i vokala. Ovim metodama se „ujednačuje“ glasnoća tiših i glasnijih delova, što je u stvari smanjenje dinamike signala, samim tim pesma bolje zvuči na jeftinim zvučnicima koji po pravilu imaju slabu dinamiku. Rezultat koji se ovim dobija je bez preterivanja – jadan. Odličan primer ovih metoda i razlike u kvalitetu zvuka možete pogledati ovde (YouTube, 1min 52 sec).

Obavezno pogledajte pomenutu temu Loudness War na Wikipediji, odeljak Remasters. Tu ima i zanimljivo poredjenje slika jačine zvuka pesme „One of Us“ grupe ABBA sa originalnog diska izdatog 1983. godine i remasterovanog diska iz 2005. godine. Jasno se vidi trend povećanja glasnoće pesama (čak i na tišim pesmama kao što je Svetlana Ceca Raznatovic – Manta Manta).

Zaključuje se da su na gubitku pasionirani slušaoci muzike, koji bi da uživaju u originalnom zvuku, a ne u nekom derivatu pravljenom zarad raznih kompromisa. Verovatno i veliki broj izvođača kao i audio inženjera (koji vrše ovakve zahvate) nisu zadovoljni ovakvim stanjem stvari. Ljudima koji nisu pasionirani slušaoci ili slušaju muziku tek da im prođe vreme u kolima itd. ova tema nije mnogo interesantna. Jedino izdavači zadovoljno trljaju ruke, imajući na umu samo profit, a ne i muziku koju degradiraju na ovaj način.

Jednostavnim jezikom, razumljivim svima, autor prvo postavljanja pitanja pa zatim obrazlaže i daje odgovor na neke od najzanimljivijih tema koji su zaokupljale ljudski um od davnina do danas. Kako i zašto je nastao svemir, kako je nastao um i gde se to nalazi naš um, naša inteligencija? Koja je naša svrha i kako težiti da je ostvarimo, uprkos svim stvarima koje nam stoje na putu?

Knjiga je dosta kontroverzna i kritikuje svaku religiju i doktrinu (svaki skup verovanja i pravila koji se koristi zastrašivanjem kao glavnim sredstvom za postizanje cilja). Da li je našem Kreatoru zaista bitno da ga mi obožavamo i da ga se plašimo, da se zbog straha pridržavamo „njegovih“ pravila ne bi li, na kraju, otišli u raj i živeli beskonačno u izobilju? Kakav je to onda Kreator ako se hrani takvim „primitivnim“ emocijama i da li je to uopste tako kako nam serviraju religije i ostali sistemi za kontrolu mase?

Ovu knjigu preporučujem najiskrenije svima. Ima tek nešto više od 100 strana u kojih je stalo dosta mudrosti. Ono što mogu da kažem na osnovu svog iskustva je da je promenila način na koji gledam na svet i prihvatam stvari i ljude oko sebe. Navela me je da sve ideje, činjenice, teorije, nepisana i pisana pravila prvo gledam sa kritičke strane i kako se sve to uklapa u filozofiju života i shvatanja koja ja imam, nevezano od autoriteta koji imaju osobe ili institucije koje zastupaju te stvari.

Takođe, ovaj proces ne prestaje, jer se naša svest svakodnevno širi i neke stvari koje sad ne razumemo ili prihvatamo kao istinu, već sutra mogu delovati sasvim suprotno, kada budemo imali sveobuhvatniji pogled na svet. Iako stoprocentno ne delim svoje mišljenje sa svim idejama prezentovanim u ovoj knjizi, mogu da kažem da su ovo najlogičnije ideje o pomenutim temama koje sam čuo do sada, nebitno da li dolaze iz religioznih ili naučnih krugova.

Knjigu „Sloboda izbora“, autora Thomasa Chalka možete skinuti sa ovog linka (pdf dokument, 240kB). Takođe preporučujem da posetite i sajt autora, kao i forum na kojem je on odgovorio na veliki broj pitanja koja nisu konkretno obrađena u knjizi. Pogledajte i njegov članak koji se nadovezuje na „Slobodu izbora“ u kome se govori dosta detaljnije o tome gde se nalazi um, kao i o postanku svemira.

Voleo bih da čujem utiske koje je na vas ostavila ova literatura.

Postoje dve različite dijete presnom hranom, različitih filozofija:
– paleolitska dijeta, na engleskom paleo diet(sve grupe namirnica: meso, mleko, jaja, žitarice, voće i povrće se jedu sirove bez bilo kakve termičke obrade)
– dijeta presnom hranom, na engleskom raw food (sirovo voće i povrće, nema mesa, mleka, jaja)

Ako mislite da ne postoji ništa rigoroznije od ovoga prevarili ste se. Najrigoroznija dijeta za koju znam je frutarijanstvo (ishrana plodovima, sirovo voće i povrće, bez povrća sa skrobom kao što su žitarice, krompir), na engleskom fruitarianism.

I sada se postavlja pitanje: pa dobro zašto bi se ljudi mučili sa ovakvim dijetama, one su ekstremne. Postoji veliki broj svedočanstava ljudi koji su se izlečili od neizlečivih bolesti i terminalnih stadijuma najtežih oboljenja, ljudi koje je zvanična medicina otpisala i poslala kući da umru. Doduše, ovakva iskustva imaju i ljudi koji su bili na manje rigoroznim dijetama, poput makrobiotičke i nekih još „labavijih“ dijeta i tako dalje.

Izgleda da se ljudi oporavljaju i od najtežih oboljenja ako se izostave ili veoma smanje namirnice koje najviše opterećuju ljudski organizam, manje više svi se u tome slažu: belo brašno i šećer, razne kole i ostale visokorafinisane namirnice. Čini se da je ljudski organizam veoma optimizovana mašina koja sama sebe popravlja, samo ako joj se da bar malo oduška od loše ishrane i načina života.

Ali koja je ishrana najbolja za ljude, najoptimalnija, pri kojoj čovek može nesmetano da ostvari svoj puni potencijal, da li tako nešto postoji?
Mislim da odgovor leži u gorepomenutim presnim dijetama, posebno onoj frutarijanskoj.

U celom raw food pokretu, postoji nekoliko ljudi koji su na mene ostavili naročit utisak, po njihovim jednostavnim pogledima na ishranu, vežbanje i ostalim stvari koje najviše doprinose zdravlju. To su Arnold Ehret, Dough Graham i Richard Blackman.

Arnold Ehret je bio čovek koji je dugo imao velikih problema sa bubrezima, tolikih da nije više mogao normalno raditi i živeti, osetio je da je ključ dobrog zdravlja u ishrani i bavio se tom problematikom do kraja svog života. Zastupao je u principu frutarijansku dijetu, pri čemu je veliku pažnju poklanjao tranziciji sa standardne dijete na njegovu takozvanu – mucusless dijetu. Veliku pažnju je posvećivao postovima na vodi, koje je redovno upražnjavao. Iza sebe je ostavio nekoliko knjiga od kojih su najpoznatije Mucusless Diet Healing System (pdf dokument, 17MB) i Rational Fasting (pdf dokument, 200kB).

Doug Graham je kiropraktičar, sportista i sportski trener koji je trenirao i davao konsultacije velikom broju profesionalnih i vrhunskih sportista (jedna od njih je bila Martina Navratilova). Takođe zastupa frutarijanstvo i smatra da ne postoje hranljivije namirnice od voća i povrća i da se u njima sadrži sve ono što je ljudima potrebno, da nema potrebe za bilo kakvim vidom rafinisanja, ekstrakata, suplemenata, vitaminskih i mineralnim preparata. Ono po čemu je karakterističan osim toga je da zastupa maksimalno 10% masti u ishrani i smatra da je preterana količina masti jedan od glavnih uzroka problema sa zdravljem. U frutarijanstvu se ova norma može prekršiti samo ako se jedu velike količine voća koje imaju puno masti u sebi – avokada, oraha, badema, lešnika i ostalih. Njegova najpopularnija knjiga je The 80/10/10 Diet (nema je u digitalnom obliku) u kojoj objašnjava na naučnoj osnovi kako je došao do ovakvog zaključka. Veoma zanimljiv intervju sa Dough Grahamom možete skinuti ovde (mp3 fajl, 17MB).

Richard Blackman je čovek koji je frutarijanac, praktikuje monodiet sistem kombinovanja hrane (u stvari monodiet znači jedan obrok jedna vrsta hrane, nema kombinovanja), uglavnom jede jednu vrstu hrane po sezoni, na primer u leto jede samo narandže i tako živi oko 15 godina (bez zdravstvenih problema), sportista, fitnes instruktor. Ne voli mnogo da davi i diskutuje o hrani i filozofija mu je da vežba i fizička aktivnost ubedljivo najviše utiču na zdravlje od svih ostalih faktora. Ima svoj forum posvećen vežbanju i fitnesu (tu ima i dosta informacija o njegovom iskustvu o frutrijanskoj dijeti, tranziciji na nju, kao i fitnesu). Pri tom postiže odlične rezultate u bodyweight vežbama i odlično je građen. Veoma neobičan lik.

U prvom trenutku se lako može pomisliti da ne postoji veliki broj bodyweight vežbi sa kojima se bilduje telo, pošto u teretani ima mnogo specijalizovanih sprava kojima se razvijaju posebni mišići… međutim tu su zgibovi (sa dve i jednom rukom…), sklekovi (različite širine, na prstima, pesnicama…), razni trbušnjaci, čučnjevi (na dve i jednoj nozi), trčanje (ne džoging, bar ne za dobijanje mišićne mase), preskakanje konopca (1000 varijanti, bokseri to znaju najbolje) i ko zna koliko drugih vežbi.

Prednost bodyweight vežbi je što se mogu raditi skoro bilo gde i bilo kad (u kući, u parku, na putovanjima), nije potrebna skoro nikakva oprema i rekviziti (šipka za zgibove i konopac dovoljni za ogroman broj vežbi kako za snagu tako i za kondiciju). Ne gubite vreme na putu do teretane, ne plaćate članarinu.

Za početak je najbolje nabaviti neku knjigu sa bodyweight vežbama. Na internetu se može naći brdo informacija. Svima preporučujem nebitno da li idu u teretanu ili ne, da skinu i pregledaju knjigu „Underground Guide to Warrior Fitness“ (pdf dokument, 2MB). U toj knjizi se nalaze opisi sa slikama velikog broja bodyweight vežbi, kao i trening rutine i programi, razna objašnjenja. Postoje i programi gde se za 15-20 minuta odradi ceo trening, što je pogodno za dane kada smo u gužvi. Uz nju možete odmah krenuti sa vežbanjem. Ja je koristim svakodnevno.

Takođe, svima preporučujem da posete sledeće sajtove:
Beast Skills – tutorijal za napredne bodyweight vežbe
RossTraining – sajt autora gore pomenute knjige sa dosta dobrih tekstova
RossTraining forum – forum sajta Rosstraining, mnogo korisnih informacija
Dragondoor – veliki broj kvalitetnih tutorijala za bodyweight vežbe

P.S. Naravno da nisam protiv teretane, cilj teksta je bio da pokaže da postoji način na koji se u veoma prostim uslovima može doći do zavidne snage i oblikovanog tela, kao i da nema mesta opravdanjima da se nema vremena, sredstava itd.

Otkrio je da razne bolesti (najviše je imao iskustva sa čirevima i ostalim stomačnim problemima koji su bili najzastupljeniji u zatvoru) mogu da se leče samo pomoću dovoljnog unosa vode u organizam. Potrebna količina vode je 8-12 čaša dnevno. Tim tretmanom je lečio bolesti brže nego da je na raspolaganju imao lekove.

Posle izlaska iz zatvora se bavio istraživanjem uticaja vode na razna oboljenja, vodom je uspešno lečio pacijente koji su bolovali od čireva, astme (za svega nekoliko dana), artritisa, srčanih problema, zatvora, nervnih bolesti, dijabetesa i tako dalje. Došao je do zaključka da sve ove bolesti imaju isti uzrok – hroničnu dehidraciju tela i da je svaka bolest manifestacija dehidracije u određenom delu tela. Najveću pretnju dehidraciji organizma čine nedovoljan unos vode u telo i zamena vode korišćenjem gaziranih bezalkoholnih pića, kafe i čajeva.

Ova saznanja je pokušao na sve moguće načine da prezentuje nadležnim američkim zdravstvenim institucijama ali niko nije bio zainteresovan za to (uticaj farmaceutskih kompanija?). Zbog toga je krenuo u upoznavanje običnih ljudi sa njegovim otkrićem, pa je objavio nekoliko knjiga koje se bave ovom tematikom.

Njegovu najpopularniju knjigu „Your Body’s Many Cries for Water“ prevedenu na hrvatski jezik („Vaše tijelo vapi za vodom“) možete skinuti ovde (pdf dokument, 1,7MB).

Više o ovome se možete informisati na oficijelnom sajtu Dr B. Tu se nalaze intervjui koje je Dr B dao, on line prodavnica njegovih knjiga, kao i pregršt slobodno dostupnih informacija o lekovitom dejstvu vode.

Takođe na internetu postoji dosta video materijala o ovom prostom i prirodnom tretmanu.

Kod zagađenih voda kristali se nisu mogli detektovati. Profesor Emoto je posle toga istraživao uticaj muzike, svesno koncentrisanje uma, kao i etiketa sa raznim rečima na vodu. Rezultati jasno ukazuju na to da se ovim postupcima vodi može promeniti njena sposobnost formiranja kristala. Na primer, ako se uzme „česmovača“ lošeg kvaliteta koja nema kristale, sipa u flašu i onda joj se pušta neka relaksirajuća muzika, zalepi natpis na papiru ili svesno koncentriše sa nekim „pozitivnom“ pojmom (ljubav, mir, zdravlje,…) na tu flašu vode, voda posle ovog tretmana menja svoju sposobnost formiranja kristala, to jest sada formira kristale!

Slično ovome, može se postići i obrnut efekat – ako se čistoj vodi pusti agresivna, uznemirujuća muzika, zalepi natpis na papiru ili svesno koncentriše na nju sa nekim „negativnim“ pojmom (mržnja, rat,…), voda koja je prethodno formirala kristale sada gubi pomenutu sposobnost! Na ovo se misli kad se kaže da voda pamti informacije koje su joj upućene. Takođe, kao što se vidi, informacije se vodi mogu slati na razne načine.
Profesor Emoto je sa „pozitivno“ informisanom vodom, postigao odlične rezultate u lečenju pacijenata.

Više o svemu ovome možete pogledati u dokumentarnom filmu o Profesoru Emotu i njegovim saznanjima iz ove oblasti (trajanje filma 38 minuta).

Pogledajte i njegov sajt.